Ово је збиља нека са свим турска ситуација, ни напред ни натраг.
Младотурци опколили Цариград ал никако да уђу унутра; старотурци засели у Цариграду па никако да изађу.
Младотурци кликћу победоносно: „Ситуација је у нашим рукама!“
„Па држте је!“ одговара им Султан.
„Па ми је и држимо!“ одговарају Младотурци поносито.
„Врло добро!“ одговара Султан спокојно и распаљује наргилу.
И тако, у овоме моменту, ситуација изгледа од прилике овако: Младотурци стоје пред цариградским зидовима и држе ситуацију у рукама, Султан седи у Цариграду и пошто не држи ситуацију, узео је наргиле тек колико да и он има нешто у рукама, и спокојно пуши.
С времена на време проговоре тако међ собом:
„Како, како, јесте ли се уморили држећи ситуацију?“ запита их тек Султан кроз прозор.
„Па да видиш, доста тешка ствар!“ одговарају Младотурци.
„Послаћу вам један воз хране да се покрепите.“
„Баш вам хвала!“
И тако, он им пошље храну, они се поткрепе ни наставе стрпељиво држати ситуацију.
Кад им се заморе руке, а они тек куцну на прозор Султану.
„Шта је?“ пита их он.
„Па ово би требало на некакав начин решити.“
„Са свим, требало би. Шта мислите, како би се могло решити?“ пита радознало Султан.
„Па кад би, Ваше Величанство, хтело да нам учини једну љубав.“
„Молим, само кажите. Па ја сам се заклео на Устав и мени је жеља мога народа преча од свега.“
„Ситуација би била одмах решена, кад би Ваше Величанство било тако љубазно па да се обеси на прозор.“
„Драге воље!“ одговара Султан љубазно, „само ако то може да буде по Шеријату. Консултираћу Шеик-ул Ислама и хоџе“.
„Изволте молим вас!“
И онда Султан призове к себи Шеик-ул-Ислама и хоџе и саопшти им захтев Младотурака:
„Господо правоверни. Младотурци који су опколили Цариград, захтевају да са сви обесите и онда ће мирно ући у Цариград.“
„А може ли то по Уставу да буде?“ питају хоџе.
„Па… како да вам кажем… Колико сам ја проучио Устав, по њему се може обесити ко год жели.“
„Чудан неки закон!“ врте хоџе главом.
„Изволте се, господо хоџе, определити, ја нећу да утичем на вас. То ми већ и сам Устав ускраћује, да утичем на државне послове. Решите се, ако желите да се обесите да могу људима да одговорим.“
Тада устаје Шенк-ул-Ислам и у име свију одговара:
„Више Величанство, Ми сви до једнога поштујемо Устав, и ако је до тога, ми би се радо за љубав Устава обесили, али то не дозвољава Шеријат.“
И сутра дан Младотурци понова куцају на прозор Султанов:
„Е, дакле, је ли се решило Ваше Величанство?“
„О, мајку му, ала сте нестрпљиви!“ вели им Султан. „Ево како стоји ствар: Ја сам са своје стране потпуно вољан да се обесим. Толико је мноме овладало уставно чуство, да би то сматрао за право задовољство да сам себи натакнем замку на врат.“
„Па ајде, болан, учините нам то!“ моле га синовљим гласом Младотурци.
„Али постоји једна једина сметња. Томе се противи Шеријат.“
„То није могуће?“
„Јесте?“
„О, брате, па како да решимо ову ситуацију?“ питају забринуто Младотурци.
И ја сам о томе озбиљно размишљао и нашао сам излаз.
„Е бога вам? Кажите нам болан?“
„Дакле, ствар би се могла овако решити: да ја останем где сам, да ви мени дате да скинем главе Шефкет-паши, Енвер-бегу и Ниази-бегу и ви да се вратите у Солун. Распитивао сам Хоџе и они кажу да се томе ни мало не противи Шеријат.“
„Ми поштујемо Шеријат, и као Муслимани одани смо му до дна душе“, одговарају Младотурци, „али се томе противи Устав“.
„Та није могуће?“ пита зучуђено Султан.
„Јес, бога ми!“ одговарају Младотурци.
И ето, тако сад стоји ситуација. Младотурци опколили Цариград ал’ никако да уђу унутра а старотурци засели у Цариграду па никако да изађу.
Са свим нека турска ситуација.