Султан Абдул Хамид спроведен је у Солун и том се приликом он први пут у животу возио железницом, никад до тад. Изгледа да су Младотурци решени да му у овим тешким часовима учине сва задовољства која му је ранији положај спречавао да ужива.
„Јесте ли се који пут возали железницом?“ питао га је Шефкет-паша у Цариграду.
„Нисам!“
„Врло добро. Онда ћемо вас провозати мало до Солуна.“
Младотурци су чак решени тако далеко да терају у пажњи према своме бившем султану, да мене неће изненадити ако га једног дана Енвер-беј запита:
„Јесте ли се, Величанство, који пут возили на мртвачким колима?“
И кад онај одговори да није али да он уопште и не мари за та модерна саобраћајна срества, онда ће дабоме, Енвер-беј протрљати руке и рећи:
„Зашто не, молим. Зашто би ви себи ускратили једно задовољство које вам је досадањи тешки положај спречавао да окусите?“
„Ама оставите ви мене. Окусио сам ја што је требало окусити. Не желим ништа више да окусим!“ одговорио би рецимо султан.
Сад да ли је баш такав говор вођен и да ли ће ових дана такав говор бити вођен, ја мислим да није толико интересантно. Много је интересантније сазнати штогод о животу новога солунскога султана.
Ја сам се нарочито о томе распитивао и сазнао сам све детаље.
Султан се свакога јутра буди врло рано и одмах звони. Чим му уђе ханума, прво је питање које јој управи:
„Је ли на мени глава?
„Јесте!“ одговара ханума.
„Ама немој тако олако да говориш, загледај са свих страна.“
Ханума загледа са свих страна па му опет потврди да је на њему глава.
„Не верујем, не верујем никоме, дај ми овамо огледало.“
Пошто му додаду огледало, те се и сам увери да је глава на њему, он се мало умири, и тад почне причати шта је сањао. Веле да су му врло интересантни снови. Сања као раскошни царски престо, па као он седи на њему и држи државне дизгине у рукама. Али као ти дизгини су од гајтана а не од коже и он се као згади па одмах испусти дизгине.
„Шта испуштате, Величанство, држите дизгине.“
„Гади ми се кад видим гајтан“, вели он, „не волем да га узмем у руке“.
Други пут опет сања, као узео локума и појео, кад оно, то није парче локума, него пилула на чишћење. И све такве неке снове.
Затим шета по башти, а око подне прима свог личног лекара.
„Како се осећате, Величанство?“
„Осећам ужасну несвестицу.“
„То је симптом нове болести кочења врата.“
„Идите ви, ећиме, до ђавола! Шта ми помињете врат. Какав је то ред говорити о моме врату, кад знате да сам ту тугаљив.“
После подне прима ађутанта који му реферише о ситуацији. Чим га ађутант мало дуже загледа, а он скаче:
„Ама шта сте се загледали у мој врат?“
„Нисам, Ваше Величанство.“
„Шта нисте, приметио сам ја, фиксирали сте ми врат. Гледајте у таван кад говорите самном.“
Ађутант дигне главу и погледа у таван.
„Говорите, шта сте чули о мени: докле ћу бити овде у Солуну?“
„Привремено, Ваше Величанство.“
„А, привремено. Мислите ја не знам шта хоћете да кажете с тим привремено. Хоћете да кажете да сам ја у опште привремено овде на земљи.“
„Па тако је и по корану.“
„Не помињите ми више коран. Устав, хоћу само о уставу да се говори. Не знате како сам заволео устав, ако је истина да се по уставу не може убити човек.“
Ето тако од прилике проводи дане солунски султан којега су послали у солунску бању да проведе лето. Ја мислим да ћу вас моћи скоро известити да му је бања потпуно помогла.