Сад је као настало мало затишје, те имамо кад да се осврнемо и погледамо шта смо све радили и каква смо чуда чинили и починили. Онако знате, као кад пијан човек разлупа столове, столице и огледала, па наиђе полиција а он се истрезни, те кад га поведе жандарм у кварт, а он се трезан окрене да види шта је починио.
А није давно било те да се још сви довољно не сећамо оне луде теревенке, коју смо ми назвали унутрашњом политиком нашом или још боље, партијским животом.
Знало се која је либералска бакалница а која је радикалска касапница, па је било и напредњачких цркава, самосталских певачких друштава и најзад радикалских или либералских путујућих позоришних дружина. А већ о кафанама и да не говоримо. Кафане, као партијске, и данас још постоје као остатак оног великога доба и узвишених идеала српске нације. Почев од престонице па до најзабаченије селендре, имамо и данас још кафана: либералну, напредњачку, радикалну и самосталску од којих свака, на рачун својих партијских пријатеља, точи рђаво вино, офарбано партијском бојом.
Али над свим тим што сам навео, а као врхунац свега, постојала је код нас све до јесенас још једна врло лепа установа, као обележје тога доба. То је политичка свадба.
Бар сте на једној од тих политичких свадби били сват, па биће да их знате. Па ипак неће сметати да вам их опишем, колико да их се сетите и колико да их лакше опазите, ако би их у будуће било.
Дакле, младожења је несумњиво млад чиновник који се уверио да му ништа не вреди ни школска сведоџба ни ваљана кондуита. Млада је ћерка, било трговца, било државног саветника или вишег чиновника, тек она је ћерка либерала, напредњака, радикала или самосталца, јер то је оно што је важно.
Код ових политичких свадби друкче се развија и заљубљивање. Пре, док није било тих политичких свадба, обично би зет прво мајци изјавио љубав, па на основу тога запросио ћеркину руку. Овде није тако, овде се најпре оцу изјави љубав.
„Нисам се још партијски определио“, почео би младић да објашњава оцу, „али збиља налазим да је ваша странка најисправнија и најспособнија да у овој земљи учини што год“.
Па то тако данас, тако сутра, док не успе да отац, онако узгред, у кући за ручком рекне:
„Баш ми се овај младић допада. Врло озбиљан млад човек!“
То је већ сигнал да је ствар сазрела и да сме девојку просити.
Е сад, једном испрошена девојка већ је довољна основа да се може млади човек венчати не само њоме већ са свима партијама у Србији.
Хвала Богу те у нас нема више партија од четири а то је таман толико, колико је потребно да се организује једна политичка свадба. Таст, рецимо, припада једној партији, и то је довољно за наслон на њу и сад ваља направити распоред за остале часнике.
То је врло проста ствар. Узме се просто писаљка у руке и израчуна се. Та и та странка има у скупштини највећи број посланика, према томе из те партије треба узети кума; прва партија за њом има да дâ старог свата, а најмања девера. Кад би се у овоме моменту ко женио и узео рецимо кћерку каквог либералног газде, из главне чаршије, с обзиром на број посланика, имао би му бити кум старији радикал, стари сват самосталац а ручни девер напредњак.
И таквих сте ви свадба виђали врло често кад се у дугом низу фијакера спуштају низ Теразије. О, те политичке свадбе толико су одомаћене код нас, да би Скупштина или бар клубови могли комотно у почетку сесије да изаберу из своје средине сталне кумове, старосвате и девере, па да то буде као једно нарочито државно звање.
И тако се млади човек венча једновремено са младом, сигурном класом, и са све четири земаљске партије. Чак ако се догура у том браку до развода, млади се човек раздваја само са женом, али не и са кумом, старим сватом и девером, јер му они и даље требају за каријеру.
Јел’те, да ово све није нимало смешно? На против је врло је жалосно али је тако и зато што је тако, ваљало је све ово и забележити.