Зажелео сам се топла сунца, лепих жена и чистих улица и кренуо сам се на један подужи пут. Одавде, преко Беча, кроз Тиролску и Швајцарску у Париз па отуд на југ Француске, где је сунце тако топло, где су жене тако ватрене и где су остриге тако свеже.
Ишао сам непрестано обалом, само обалом, све од Марсеља па до Италије, па кад сам и ту земљу, за коју сви путописци веле да је лепа, прошао, дошао само у Београд преко Хрватске, незадржавајући се ни у једном месту ове братске нам земље, бојећи се да ме народ не сматра као владиног кандидата и да ме не заспе јајима.
Нисам путовао сам, па немојте мислити да сам водио жену. Са женом има смисла путовати у Брестовачку бању и у Срмдан-бању, али у Париз и Монако, то нема смисла. Тамо је грдна тишма и гурање света, па се или човек или жена, могу лако изгубити. Зато је боље да бар једно остане код куће, како би се после могли наћи.
Путовали смо ја, уредник „Политике“ и доктор Рибникар, тако да је кондуктер на железници измеђ Београда и Инђије, мислио да сам ја Вајфертов синовац, па путујем у Европу са својим личним секретаром и својим личним лекаром. Али се врло брзо тај кондуктер уверио да ја нисам чак ни далеки рођак Вајфертов.
Пре но што сам кренуо на пут, имао сам три велике бриге да збринем. Да извадим пасош, да извадим рунд-рајлс карту и да нађем начина: како да се пробудим у четири сата ујутру.
Већ код вађења пасоша десио ми се први малер. Писар, који је испуњавао пасош, записао је погрешно да ми има двадесет и три године. Ја то нисам захтевао а писар то није намерно учинио, али је то моја жена наопако протумачила.
„Зашто ти, баш у Париз кад путујеш, мећеш у пасош двадесет и три године!“ почела је одмах да ми пребацује.
„Али, драга женице“, почнем се увијати, „у Паризу се не доказују године пасошем“.
„Него?“
„Може у пасошу писати да имаш шесет година а човек у Паризу да се осети као да има двадесет а може му у пасошу писати да има двадесет, а човек да се осети да има шесет, не зависи од пасоша.“
Таман се жена мало умири, али преврте први лист на пасошу и виде да она и деца нису уписани у пасош.
„А шта је ово?“ зграну се жена. „А што ниси уписао мене и децу?“
„Па како да вас упишем кад ви не путујете?“
„Знам, али тај пасош вреди и после путовања. Прелазићемо ваљда и ми кој пут у Земун, па ће нам требати пасош, него си ти то опет због Париза, молио да ти не упишу жену, знам ја тебе, ти си то нарочито молио.“
„Ама није, жено, буди паметна. То није годишњи пасош, зар не видиш да је тромесечни пасош?“
„Па?“
„Па има једна наредба министра унутрашњих дела, по којој се у тромесечни пасош не може да унесе и жена“, узех ја да врдам.
„Министрова наредба?“
„Да, наредба од јула прошле године ПБр. 14782, у којој министар каже: „Увиђавајући потребу и важност тога, де мужеви сваке године могу тромесечно путовати… и тако даље. Не памтим наредбу.“
И док сам ја тако жену уверавао дотле је, разуме се, и ташта узела пасош да завири у њега.
„А зашто, богати зете, овде има описане и очи твоје и нос и коса а особени знаци нема?“ узе она да пита.
„Ама какви вас особени знаци спопали, шта ће ми особени знаци?“
„Па тако, то би требало да се запише.“
„Неби требало, разумете ли, не би требало. Најзад, ја и немам никаквих особених знакова. Мој је једини особени знак тај, што сам ваш зет. Ето, то би могло де се запише, ако је по вољи!“
Кад сам тако на једвите јаде свршио питање са пасошом, отишао сам у дирекцију да извадим карту.
Тамо ме врло љубазно дочека једна госпођица и разви предаме пет шест карата Европе.
„Изволте, бирајте!“
Ја узмем госпођицу за прст од десне руке па је поведем од Београда преко Пеште и Беча, упаднем а њеним прстом у Швајцарску, одвучем га до Париза па га поведем даље и умочим га у Средоземно Море, па га пронесем кроз Италију и доведем до Београда и ту јој вратим прст.
„Дакле, хоћете кружну карту?“
„Да, госпођице, али не од оних што се јефтиније продају у нашој дирекцији!“
„Хоћете ли смо железницом?“
„И железницом и лађом.“
„Хоћете кружну карту са сударом или без судара!“ пита госпођица даље.
„Како са сударом?“
„Па, тако, ако би желели где год на путу судар возова?“
„А тако? Е то би било врло пријатно. А где ми као саветујете да узмем судар?“
„Па, у Италији, господине. У свима другим земљама се сударе по два воза, а то није тако занимљиво. Ту не може бити више од седам до осам мртвих. У Италији је то међу тим тако уређено да се по три воза уједанпут сударе.“
„Па јест, то је много занимљивије. Али, знате шта, дајте ви мени за сад карту без судара, па ћу ја на путу доплатити за судар.“
„Може и тако!“ одговори ми госпођица и седе те ми написа карту.
Е теко је било и ово друго питање решено а остало је још само питање: како ћу се пробудити у четири сата? Кад би у то доба требао да легнем, то би још ишло, али да се пробудим, просто немогуће.
Разуме се, коме би се пречем обратио него жени. О, колико се пута у животу пробудила она због мене у четири сата ујутру.
Жена, да би се сигурније пробудила, оде и замоли мога оца да је он пробуди у пола четири, па ће она мене пробудити у четири. И отац се прими тога, али за сваки случај, да се не би успавао, нареди девојци да она њега пробуди у три, па ће он пробудити моју жену у пола четири. Девојка се прими тога, али за сваки случај, да се не би успавала, замоли свога познаника, неког шустера, да је пробуди у пола три како би она пробудила оца у три.
Шустер се врло љубазно прими тога посла, али да се не би успавао, он замоли ноћног чувара да њега пробуди у два, како би он могао девојку пробудити у пола три.
Чувар, разуме се, није никога замолио да га буди, јер баш наши су београдски чувари увек будни.
Легао сам у један и по по поноћи а већ у два настаје једно генерално буђење. Чувар пробуди шустера, шустер девојку, девојка оца, отац жену, жена мене и — у два и петнаест минута већ сам био будан.
Могао сам отпутовати до Јагодине, вратити се у Београд и опет стићи за воз који полази у шест и по. Али, право каже моја жена:
„Боље ти је што си се у два сата пробудио него да си сад тек легао.“
Право каже.