Баш сам данас имао искрену намеру да вас упознам са ситуацијом, па изгледа да нећу моћи А трчао сам од једнога до другога и чинио све и сва да сазнам што год али, бадава.
Баш ћу вам испричати колико сам трчао и колико сам муке имао, да ћете видети колико сам труда уложио да сазнам ситуацију:
Прво сам дакле отишао код „меродавних“ де се обавестим. „Меродавни“ су ме врло лепо дочекали и понудили ме да седнем а сели и они у фотељу, и онда смо отпочели овакав разговор:
Ја: Добар дан, меродавни, како сте меродавни?
Меродавни: Хвала Богу, животари се.
Ја: А можете ли ви меродавни рећи мени: како стоји сад ствар; на чему смо?
Меродавни: Па, како да кажемо, ми сад чекамо ноту?
Ја: Али какву ноту?
Меродавни: Па ову аустријску што треба да нам се преда.
Ја: А тако! Дакле, у томе је овога момента цела ситуација. Па лепо, а кад ће нам се предати?
Меродавни: Е, видите, то се незна.
Незадовољан са тако мало одговора, је се опростим са меродавнима и упутим се Великим Силама.
Велике Силе ме врло љубазно приме; понуде ме да седнем и седну и оне у фотељу и између нас се развије овакав разговор:
Ја: Добар дан Велике Силе, добар дан. Бре, бре, бре, ала добро изгледате, не буде вам урок, здраво добро изгледате.
Велике Силе: Е па знате, пазимо се, живимо дијетално.
Ја: Дозволите ми да вас, урока ради, пљунем. Тако. А сад, дедер ви, Велике Силе, реците мени, на чему је сад ствар?
Велике Силе: Која ствар?
Ја: Ама она де! Немојте да се правите луде, знате ви добро шта ја вас питам.
Велике Силе: Ах, да. Убио нас Бог да нас убије, тако смо постале расејане, једва се сетисмо о чему питате. Ви питате о ситуацији?
Ја: Па добоме.
Велике Силе: Е ево у чему је ствар. Чекамо да се преда нота.
Ја: Ама каква нота?
Велике Силе: Па она што треба Аустрија да је преда Србији.
Ја: Лепо, а кад ће бити предана та нота?
Велике Силе: Е то видите не знамо ни ми.
Ја: Хвала на обавештењу.
Незадовољан са оволико одговора, ја се опростим са Великим Силама и одем графу Форгачу. Он има да преда ноту, према томе, он ће најбоље знати.
И он ме љубазно прими, понуди ме да седнем, седне и сам у фотељу и између нас почне овакав разговор:
Ја: Сервус, Форгач! Како Форгач, шта радиш Форгач?
Форгач: Па како да ти кажем. Не могу да се пожалим, добро ми је.
Ја: А можеш ли ти мени, братац мој, рећи у чему је сад ствар и како стоји ствар?
Форгач: Која ствар?
Ја: Ама де, она наша ствар?
Форгач: А, Језуш Марија, сад знам шта ме питаш!
Ја: Дакле како стоји?
Форгач: Па чекам ноту.
Ја: Ама, како чекаш ноту. Па ти, брате, имаш да предаш ноту.
Форгач: Јесте али и ја је чекам да ми је пошљу из Беча.
Ја: А, тако. Е сад разумем ситуацију.
И колико је ја, после ових обавештења разумем, толико ћете је и ви, читаоци, разумети. Једино што видим то је, да је то нека нота која се грдно много даје очекивати.