Читам у берлинским листовима да је Извољски добио врло много депеша у којима му се честита на држању. Међу првима који је похитао да му честита, веле, био је ђенерал Штесел који се налази у затвору у Петропавловској тврђави. Његова је депеша била врло топла и искрена и завршила се овом историјском фразом: „Нека би православни Бог подарио православној Русији што више таквих дипломата као што сте ви и што више таквих јунака као што сам ја, а све на страх врагам!“
Веле да је руску јавност необично дирнула она топла симпатија двојице људи који су тако високо узнели руско име већ у самом почетку двадесетог века. Руској су јавности, веле, удариле просто сузе на очи поводом ове дирљиве сцене.
⁂
Одмах сутра дан, по учињеном кораку великих сила у Београду, веле да је г. Извољски телеграфисао г. Сергијеву и питао га: „но баћушка, шта раде они православни лудаци у Србији, кад су сазнали за виц који сам им направио. Јесу ли мирни?“
Веле, да је г. Сергијев одговорио само ово:
„На Шипци је мир!“
⁂
„Царска се не пориче“, важило је као правило док су на руском престолу седеле жене. Али од како су изумрле Катарине и Јелисавете, па на престо сели људи, веле да горњи принцип гласи: „Царичина се не пориче!“
⁂
Веле да је јуче на саслушању у Главној Полицији овако текао испит над Карлом Милером.
„Како се зовете?“
„Карло Милер.“
„Је л’ знате да сте оптужени за издајство?“
„Знам.“
„Шта сте ви по народности?“
„Рус.“
„Од куд то, кад сте пре десет дана казали да сте Еврејин?“
„Да, али од пре пет дана осећам се Рус, бар према вама Србима.“
⁂
Веле да су јуче измеђ Петроградског и Цариградског кабинета измењене ове депеше:
„Какве су код вас цене за продају народа?“
„Добре, а код вас?“
„Такође добре.“
„Имате ли ви тамо још који народ на продају?“
„Имамо, и ви?“
„И ми имамо!“
После ових депеша, помишља се да се у Русији установи „младотурска“ странка којој ће бити шеф г. Извољски а којој ће бити задаћа да одржава сталне трговачке везе са цариградском пијацом.
*
И сад на крају и да вам објасним, од куд у руској политици толико пометње каква се овом приликом показала. Код њих не бива као код других народа, већ са свим обрнуто. По некаквој специјално руској уредби, сви предмети који се тичу рата, упућују се Светом Синоду на мишљење и сви предмети који се тичу унутарњег уређења земље, шаљу се ратном савету на мишљење. Тако на пример питање о ослобођењу мужика, о деоби земљишта и други слични, решаваће код њих ратан савет, а питање о рату Св. Синод.
И питање о томе дакле, да ли треба Србију у овим тешким тренуцима потпомоћи изнето је пред Свети Синод. Ето, зато и јесте тако православно решење донето.
Је ли вам сад јасно?