Ама још од самога почетка овога нашега сукоба са Аустријом видео сам ја да се ту умешао нечији прст који ће нам све покварити. И једнако сам се мучно да сазнам чији је то прст.
Па тек сад, када се ситуација мапо разбистрила, помако се и тај прст. А знате ли чији је то прст који нам је грдно сметао? Да не мислите Немачке? Боже сачувај, Немачка нам је у неку руку више сметала песницом него прстом. Или да не мислите од некуд, да је то руски прст? Није, брате, јер Руси су нам више сметали својом главом но својим прстом. Али, ако хоћете да знате чији је то прст, а ви пођите крај Народнога Позоришта па погледајте у споменик књаза Михајла и видићете да он грешник и сад још пружа свој прст на Босну.
Е видите, један од првих захтева аустријских био је тај, да кнез Михајло не показује више прстом на Босну.
„Нека блаженопочивши показује убудуће на коју другу страну, али никако на Босну. Не дозвољавамо уопште да се на ту земљу прстом указује и најмање још да то буде српски прст“, узвикнуо је пре три недеље гроф Форгач у нашем министарству иностраних дела.
И замислите само, какве су све бриге морале спопасти нашу владу. Ајд све друго што захтева Русија и иде некако. Потпишеш указ и резерва се распусти. Потпишеш други указ и смениш ђенерала Живковића, али како ћеш на пример да потпишеш указ којим се наређује покојном кнезу Михаилу да стрпа ону руку у џеп. Јел’ те да то не иде?
Према томе, можете и сами мислити, у какву је неприлику дошла наша влада.
„Да окренемо споменик, па нек показује прстом у Управу Фондова!“ предлаже један министар.
„Таман!“ вели Форгач, „па то значи да показује прстом на Срем, а то не можемо никако дозволити“.
„Па онда, да га окренемо нека показује на Народно Позориште“, рећи ће други министар.
„Не никако, никако“, завришти Форгач, „то значи да показује право на Банат!“
О мај шта ће да се ради. Забринуше се министри, почеше један другог иза увета и никако да се сете на коју страну да окрену споменик.
„Па добро, да га окренемо па југ!“ добациће један.
„Ама, какав југ. Ваљда нисте ради да показује на Санџак. Ту смо нарочито осетљиви, то никако.“
„Па добро на Исток?“
„То не дозвољавају наши савезнички односи. Тамо је Бугарска.“
„Е па на коју ћемо га страну, праг му бабин!“ узвикнуће један од најпргавијих министара.
„Измислите како знате, само нека не пружи прст тамо где су наши интереси!“ рече љутито Форгач и напусти министарство.
Министри остали забринути па хукћу. Метли један другом прст на чело па се замислили, неће ли им што паметно пасти на помет.
„Знате ли шта?“ узвикнуће тек један. „Како би било да му просто одсечемо руку?“
„Немојте, бре брате“, рећи ће један душеван министар. „Па кнез Михајло је већ једном погинуо, није право да га понова мрцваримо.“
„Оно, тако је!“ рећи ће остали, „али шта да радимо?“
„Ха, сад сам се сетио!“ узвикну један и пљесну шаком по челу да се просто по целом министарству захори пљесак.
„Шта? Говори?“ скочише остали.
„Да му дигнемо руку па нека показује у небо.“
„Са свим, са свим. И онако је небо још једино одакле ми Срби можемо очекивати какве помоћи.“
И тако се завршише преговори, премда, по моме сазнању Форгач није ни тим решењем потпуно задовољан. Он би волео ако би могао и на небу да нам направи какву интригу, те да нам и оно одрече заштиту.
И да није тако високо, верујте, он би покушао.