Дакле велике су силе учиниле јуче корак. То већ сви знате из новина. Али, немојте мислити да је то био баш лак посао. О не, већ на против. Посланици великих сила већ неколико дана су излазили у поље вежбали се да праве кораке, како би им овај заједнички корак што боље испао за руком.
Баш прекјуче сам их гледао у Топчидеру. Изашли тако у два сата по подне добровољци на вежбу а око три и по овдашња дипломација. Прво г. Сергијев, на коме се јасно примећује да му је од дугог вежбања већ спао трбух. Па онда г. Бароли, Деко, Ратибор, Уајтхед и на послетку Азаријан-ефендија. Г. Форгач, разуме се, изашао је још одмах после ручка, прво зато да може посматрати добровољачко вежбање а друго да у опште буде први на лицу места.
Е то сте требали де видите како се вежбају, Кнез Ратибор, као најбоље војнички васпитан, примио је на себе да их изучи да праве кораке. Веле да га је у име свију осталих замолио г. Сергијев.
„Ратибор Ратиборович“, рекао му је том приликом г. Сергијев, „Ми, знајете, треба да учинимо један заједнички корак. Тој невозможно без наше команде. Пожелајте, Ратибор Ратиборович;“
И кнез Ратибор, шта ће, не може тек руском представнику отказати; прими се да их изучи.
„Велике силе форверц!“ командује Кнез Ратибор а сви стали у фронт и трепћу као тетреби.
Једино Азаријан-ефендија побегао са вежбања па се завукао у кафану, припалио лулу и једе један мађарски гулаш, уверавајући цал-келпера да ће тај гулаш г. Форгач да плати.
Али није да кажете де је Азаријан ефендија онако просто, дезертерски побегао. То не би он учинио већ и за љубав угледа своје отаџбине, јер ако ико, а оно баш сад се показало да је младотурцима необично много стало до угледа њихове отаџбине. Дакле није побегао већ је дошао Кнезу Ратибору и лепо се извинио.
„Паша-сфенди, риџасдер’м. Ја да се не вежбам. Не могу знате дустабанлија сам а после, и штета је да не профитирам, кад је мађарски гулаш тако добар а г. Форгач је пристао да плати цех.“
„Молим, молим, изволте ви само, служите се“, одговара му Кнез Ратибор, па се окреће овим грешницима што су стали у фронт и почиње команду:
„Хабтахт!“
И онда почиње да им објашњава најпре теоријски, да је прајски војнички корак најбољи и да их том кораку има да изучи. Позивајући да буду пажљиви, он им уједно вели, да се неће женирати и да извуче уши ономе ко не пази.
Пошто г. Сергијев, на овај говор, узвикну познато руско „Ура!“ отпоче вежба.
„Ајнц!“
„Цвај!“
„Ајиц!“
„Цвај!“ узвикује г. Ратибор а они грешници марширају, а Азаријан ефендија се завукао у ладовину па маже тањир од гулаша а ја се завукао у шумицу па посматрам вежбање наших дипломата.
И док Ратибор онако капларски дигао главу у вис па само командује и звецка мамузама дотле ови грешници отишли ко у клин ко у плочу. Један одмарширао полудесно, други полулево, један отишао низ друм, други у трњак и да Бог сачува.
„Годем!“ наљути се Уајтхел. „Ви мислите да се сво вежбање састоји само у вици: ‘Ајнц, цвај!’ Дозволите ви, колега, мени мало команду, да видите само како ћу их ја часком дотерати.“
„Молим!“ салутира Кнез Ратибор, „немам ништа против, само би приметио да ви г. Уајтхед правите врло велике кораке. Ако би могли мало да уситните“.
„Јест!“ вели г. Уатхед, „удесићу ја ни ситан ни крупан корак. Онако средњи“.
Г. Сергијењ узвикну опет облигатно руско: „Ура!“
„Дакле“, узе г. Уајтхед команду, „Прво и прво, ви г, Форач грдно истрчавате пред фронт, као ждребе пред руду. У ред дакле. Па онда ви ви г. Бароли, ви идете ужасно у раскорак и кад вам се командује „лево!“ а ви пружате десну ногу и обратно. Пазите забога. Па онда ви г. Деко, ви тако невојнички ступате, као да се бојите да вам се не поцепају пенџета. Молим вас одвикните се те идеје да газите као по паркету. А ви г. Сергијев. Ах, баћушка, шта вама да кажем. Ви сте ужасно расејани и заостајете, заостајете иза фронта. Зар ви забога, колега, не можете мало да пружите корак. Да немате, може бити, какав природни недостатак. Реците. Ајде, ајде и ви пружите ногу. Пазите сви сад, је се не шалим кад командујем“.
„Један!“
„Два!“
„Лева!“
„Дес’!“
И тако марширајући под енглеском командом умаршираше г. г. дипломате јуче у Министарство Спољних Послова, и умаршираше у г. Милованову канцеларију.
„Дошли смо да учинимо корак!“ вели г. Уајтхед.
„Молим, изволте!“ вели г. Милован.
„Мирно!“ командује г. Уајтхед, „корак напред!“
„Трес!“ учинише сви и испружише ногу.
И ето, то је тај корак што су га јуче учиниле велике силе.