Грешни Мехо! Ви знате ко је то? То је онај штрафун што је ту неки дан пребегао к нама. Знао сам да ће вас интересовати његово у мишљење о данашњој ситуацији као и мој разговор са њиме, па сам одмах похитао к њему и упустио се овај разговор:
ЈА: Помози Бог, Мехо!
МЕХО: Бог ти помогао!
ЈА: Како си шта радиш?
МЕХО: Шта радим то и патим.
ЈА: Хтео сам да те питам, Бога ти, шта мислиш ти о овој нашој ситуацији?
МЕХО: Е па право да ти кажем ваша је много боља.
ЈА: Је ли?
МЕХО: О, још како. Прво ваша је топла и добијам сваки дан, а док сам био код њих, да Бог сачува.
ЈА: Ама како је топла, ја те не разумем?
МЕХО: Тако, брате, топло, па у вас има и меса, а у њих јок.
ЈА: Ја те не разумем, о чему ти говориш?
МЕХО: Па је л ме питаш за порцију? О чему ћу ти говорити него с томе што ме питаш.
ЈА: Па јест, право кажеш.
МЕХО: Е па видиш, за ово неколико дана како сам код вас изранио сам се, јер швабе, брате, немају меса.
ЈА: А немају, чини ми се ни крви, а?
МЕХО: Па… имају, ама није као ова наша. Је л знаш ти шта се у њих зове „супа“?
ЈА: Знам.
МЕХО: То је нека мутна чорба, што нам дају место јела.
ЈА: Јест, знам.
МЕХО: Е видаш, све ми изгледа да је њихова крв тако нека супа.
ЈА: А иначе су храбри, је ли и не боје нас се?
МЕХО: Па, право да ти кажем, слушао сам их тако кад разговарају у касарни о вама, па и не боје вас се.
ЈА: Је ли?
МЕХО: Јес. Они кажу, кад ви само не би имали пушака и бомбе, за пет дана би они били кадри прегазити Србију. Ови су, веле, храбри; али им то смета што ви имате пушке.
ЈА: Па јест, то је онако једна мала сметња. А, бога ти, Мехо, знаш ли ти шта они мисле о нашој ноти?
МЕХО: Па… како да ти кажем, и томе смо разговарали док сам био тамо код њих.
ЈА: Па шта веле?
МЕХО: Па ето што веле: Кажу они ће избегавати да се сретну са њима.
ЈА: Ама, с ким, брате?
МЕХО: Па с тим вашим комитама.
ЈА: Ама ко говори о комитама?
МЕХО: Како ко говори. Па, брате, они о томе само и говоре. А о чему би другим и говорили. Хоћеш ли ми веровати да они и сањају о комитама. Ето баш знам, док сам био штрафун — поменуло се а не поменуло се — па знаш капетан штафунски. Спава он знаш у шатору а ми сви око њега у малим шаторима. Пробудимо се ми, кад оно базди неки смрад у логору. Базди, базди, а ми сви штрафуни запушили носеве, па питамо поднаредника: „Ама одакле ли долази овај смрад?“ Осврнемо се лево и десно и осетимо да смрад долази из капетановог шатора. Чим се осети одакле је смрад одмах нам рече поднаредник: „мора да је г. капетан ноћас сањао српске комите!“ И сви се сложисмо да ће то и бити.
ЈА: Е баш ти хвала, Мехо, на тој причи.
МЕХО: И теби на разговору. Па дођи још који пут.
Ето, тако смо се растали. А обићи ћу га још који пут.