Познајете ваљда сви нашега Чика Нешу? А како га и не би познавали, кад грешника морате и да пожалите а и да му се насмејете.
Био је некад честит и храбар добровољац, ратовао је и борио се за ово парче земље и сад му разуме се нико не каже хвала. А нема зашто ни да му се каже хвала. Друго је то кад газда Пера да сто динара прилога Београдском Певачком Друштву за спомен своје умрле жене Персиде, или кад газда Јоца да аков вина (разуме се прокиселог) као напојницу жандармима тога и тога одреда. То су знате добротвори и онако жртвовали су људи, откинули су од свога рођенога капитала и дали па „општа ствари“. А Чика Неша шта је жртвовао? Само живот и ништа више. Чудно ми чудо, жртвовати живот на који се не може да вуче ни два од сто интереса.
И према томе немамо ни зашта да будемо благодарни томе Чика Неши, и као што знате, и нисмо му благодарни. Он гладује и иде поцепан кроз Београдске улице, а ми му се смејемо. Слатко се смејемо грешноме Чика Неши.
Не може бити да га не знате! Сви ви, Београђани, морате га знати.
Мали старац, преседе браде и издигнутих рамена. Једва нарамљује ногом у коју је негда био рањен. Носи и данас још шајкачу и дебео штап који му служи као пушка. Чим преврне чашу две ракије, а он уобрази да је у рату, па запне штап, наслони га уз око и дере се:
„Бам! Бам! Бам!“
А деца, која ће га извесно кад одрасту штедети, трче за њим и вичу:
„Луди Неша! Луди Неша!“
Грешни Чика Неша, мора човек и да му се насмеје и да га пожали.
Али, немојте мислити да само ми Београђани имамо лудог Нешу. Имају га и друге вароши, имају га и друге нације.
Не могу се баш заклети и тврдити да га имају Енглези и Французи, али Бечлије га имају. И ако је до лудости, а оно њихов је Неша сто гради луђи од нашега и онда кад не пије ракије.
Можда га нисте срели кад сте долазили у Беч, можда га нисте ни видели, али га види и чује цела Европа.
То је, брате, тамо њихов престолонаследник Фрања Фердинанд. Ено га по цео дан по Пратеру и Рингу, и наслони штап уз око и дере се:
„Бум! Бум! Бум!“
А швабе, трче за њим и диве му се а у души мисле:
„Луди Нешо! Луди Нешо!“
А овај Бечки Неша, знате, има и један свој рачун. Хтео би као да буде славан пре но што седне на престо: како вели: И онако је Аустријанцима суђено да вечито вуку батине. Како би било да се прославим у борби са једним малим народом. То ја бар јефтина слава!“
Само да се не превари Бечки Неша, Боље му је, ако му се већ лудује, нек се завуче у собу, па између четири зида нек се дере до миле воље:
„Бум! Бум! Бум!“