Девојче младо чежњивом погледом погледи на далеки друм, који ће се, тамо где се сужава и губи, до мало час запрашити, а из тога се праха појавити једна црна тачка, па затим нејасна силуета њенога драгана којега очекује и који је чврсту реч дао, да ће у тај и тај час доћи.
Али узалуд она чежњиви поглед напиње а зеницу напорно шири — њега још нема. Да ли ће доћи?
И она се тада сагиње те кида травицу пуну листића, и почиње један по један да кида прстићима, шапћући за се:
„Хоће… неће!“
*
Матори пијанац зарекао се да неће више у кафану. А није се он толико ни зарекао, колико му је попретила жена да бира: или оканути се кафане или жене. А озго још доктор му казао, да не сме дисати кафански дим, да не сме пити и да мора рано легати у постељу.
И он се одлучно решио да тако поступи. А и како би другаче. Човек је, има своје воље, казаће сам себи: Нећу! па свршена ствар.
А пало вече, по кафанама се упалиле лампе, око столова се сабрало друштво, оно познато друштво без којега он не може да буде а он пролази улицом и окреће главу, кобајаги и да не погледа у кафану. Али га нешто вуче, као да му се неко обесио о пешеве од капута те вуче ли вуче. Успорио кораке и већ се ломи, па онда раскопчава капут, и пође прстима од дугмета до дугмета:
„Хоћу… нећу!…“
*
Дубоко у казаматима, другујући једино са уздахом својим, седи на поду оковани разбојник. До њега допире светлост сунца кроз решетке гвоздене а милост људска једва ако ће пробити кроз напукла врата.
Он јој се — људској милости — у почетку није ни надао. Учинио је грех и измирно се с тим да га мора испаштати. Пред њиме је још десет година окованога живота, а толико је већ преживио.
Али он се за грех каје а то његово кајање, искрено кајање знају они у чијим је рукама његова слобода и она се почиње смешити на њ. Један осмех само и окованоме је то доста да у њему пробуди успавану чежњу за слободом. Он сад већ леже и буди се са надом на помиловање.
А кад још приспу велики празници, о којима се обично потписују укази о помиловању, он стрепи при сваком бахату чуваревом мислећи да он носи кључеве који ће му поклонити слободу и дршћући стрепњом, он преброја карике на својим оковима, шапћући:
„Хоће… неће!…“
*
„Хоће… неће!…“
Знате ли ко сад шапће те речи, хистерично кидајући дугмад са своје војничке блузе?
Она — Аустрија.
Извршила је пљен; зграбила је две најбоље овце на тора, однела их у планину и преклала их, те им сад пије крв.
А дигла се хајка за зверком, па халаче и тера јој траг крвави и већ се ближи.
Ту ја, сасвим је близу, она већ догледа врхове пушчаних цеви, и у ње срце дршће као у зеца, она крије главу у снег и свакога тренутка са стрепњом очекује: хоће ли пући пушка или неће.
И хистерично кидајући жуту дугмад са своје блузе, она сад, овога тренутка, шапће:
„Хоће… неће!…“