Да вам испричам једну народну причу.
Преудала се нека удовица па затекла у кући дете и довела и своје. Мајка једном а маћеха другом, не може их оба подједнако волети, а хтела би пред светом да јој се не пребаци.
Шта ће и како ће. Не може јој се од света да буде зла а не може јој се од срца да буде добра.
И онда она помисли овако: „Ономе пасторку и кад не дам ништа, а ја ћу то лепим речима, а овоме моме и кад дам, ја ћу да га изгрдим.“
Па тако и удеси. Узме на пример хлеб да им да за ужину, па одсече малу малецну кришку, танку као хартију, па је пружа пасторку:
„Милутине, сине. Узми душице ово парченце, па га слатко поједи, и нека ти Бог да здравља да поживиш својој мајци на понос и дику!“
А своме сину Радовану одсече пола хлеба, па му чисто фури:
„А ти, несрећниче, ево ти ова комадешка, ало ненасита!“
И на тај начин онај пасторак „понос и дика“ мајкина уз лепе речи увек остаје гладан а маћехин син „несрећник и ала“ заграби комадешку па развали вилице а надме му се трбух од јела.
Кажите ми, Бога вам, зар вам од некуда не личи Србија и Бугарске на овога Милутина и Радована а Европа на ову маћеху.
Зар не видите лепо то исто. Узела Европа читаву Румелију, и уз то независност и уз то краљевство, па набусито их даје Бугарима.
„Ти, неваљалче, који на своју руку рушиш међународне уговоре, ајд, на ти ово ало ненасита!“
А нама исекла малу малецну кришку некаквих економских користи па нам умиљато тепа:
„Сине слатки. Ти син мајкино послушно дете. Ти уживаш симпатије целе Европе, узми ово па нека ти Бог да здравље и да поживиш твојој мајци на понос и дику!“
И сад, мало, што ћемо остати гладни, него се још, скачући радосно с ноге на ногу, хвалимо као свако дериште.
„Јест, ал ми уживамо симпатије Европе!“
„А ја, овај“, вели нам онај Радован, „узе што узе, и још ћу ако Бог да!“
„Можеш ти шчепати и Македонију, ал шта ти то вреди, кад не уживаш симпатије Европе!“ као хвалимо се ми.
А то и није баш тако мали капитал имати симпатије Европе. То вам више вреди него на пример уверење Београдске општине о добром владању.
Чекајте само, приликом прве цензуре Европске, кад буду сви остали поднели менице на исплату. Ја сам сигуран да ће и онај луди Радован поднети опет нову, као што сам сигуран да ће га опет изгрдити. Рећи ће му:
„Ајд на благајну, па нека ти се исплати, али ди те моје очи нису више виделе!“
Тако је Европа груба према њему. А ми?
Ми ћемо место менице поднети „симпатије европске“ на исплату и нами ће се тада рећи:
„Симпатије саме по себи ништа не вреде; два потписника, Француска и Русија, одрекли су нам потписе. Не може вам се ништа исплатити у готовом, али — пошто вам је рок ‘европским симпатијама’ истекао, може вам се заменити новим симпатијама!“
Тако ће и бити!