Ко заради кућу, теже је продаје али, ко наследи, томе ништа лакше. Зар сте једног наследника видели како и недочека очев шестомесечни парастос а већ прода кућу. Па кад већ прода кућу, онда није чудно што почне де распродаје и покућанство, јер где ће и шта ће с њим.
Тек га видите, упртио стари дуварски сат или двокрилни орман или неки стари ћилим, па продаје ђутуре или парче по парче испод руке.
Зар сте једног наследника видели да тако чини? А ако баш нисте имали прилике, ено вам Турске па видите шта она ради.
Продала ја дакле Босну и попила алвалук. Пљеснула се шаком о шаку са Аустро-Угарском, пољубила се три пут, као рођена браћа и сад још само остаје једна формалност, да Турска код надлежног суда (парламента) пренесе тапију на име Аустро-Угарске и онда је работа готова.
И сад, шта је остало Турској до да почне да распродаје и покућанство.
И ако је сад Турска узела под мишке сарајевску митрополију заједно са митрополитом, па као телал шета по појаци и узвикује:
„За јефтине паре! Ко хоће једну српску митрополију за јефтине паре!“
„Ама слушај, комшија“, почеће Аустрија, „па зар то не иде заједно са Босном?“
„Јок море!“ одговара телал, „оно је башка, ово башка. Ово је као неки намештај, а оно је као нека кућа. Јер, видиш српски митрополит у Босни не припада само мени већ и Васељенској Патријаршији, па ти ако хоћеш и то, мораш опет да платиш“.
„Ама је л истина?“ ишчуђава се Аустрија.
„Тако је како ти кажем.“
„Па добро, кад је тако нек је тако. А имаш ли осим тога још што на продају?“
„Па, ја сам ову сарајевску Митрополију изнео само кад мустру, а имам код куће још три митрополије.“
„Па, хоћемо ли нађутуре да пазаримо?“
„Нађутуре дабоме.“
„Де говори пошто?“
И сад Турска запе, као што она обично у почетку запне и ако унапред има намеру да попусти.
„Е много тражиш?“
„Па шта ћу није све моје, то што примим морам да поделим са Васенском Патријаршијом. А и вреди, брате.“
„Ама шта вреди оно вреди?“
„Теби, комшија, вреди. Знам ја тебе; ти купиш стари кључ па њим отвориш нову браву. Купићеш ти ове српске митрополије па ћеш са њим направити неку манзафларију, да ће се сва Европа зачудити.“
⁂
И ето, то што вам причам истина је. Сад се баш Аустрија са Турском и Васељенском Патријаршијом погађа а накнади, да би се босанска црква са благословом могла оцепити од Патријаршије. И, разуме се, кад се буде оцепила неће бити присаједињена српској цркви која већ постоји у Аустрији, него ће се образовати засебна црква. Зашто не би у једној држави биле две самосталне цркве једне исте вероисповеди?
Ама чује ли ко и види ли ко ове бруке?