Ни мање ни више, но Аустрија се решила да нас окупира. Е верујте, да ја грђега зла Аустрији не би пожелео но да јој се то деси. Ако не би после шест месеца пискала као удовица да се до Бога чује:
„Куку и леле, Јевропо, сестро да си ми, спасавај ме!“
„Ама кога да те спасавамо?“
„Па ових које сам окупирала.“
Јер најзад, размислите сами, какви би ми изгледали окупирани. Још ми Београђани и дај Боже, али замислите на пример: окупирани Јагодинци, или Чачани или окупирали Пироћанци.
Ја на пример не умем никако да замислим себи једног окупираног Јагодинца. Али што сам ја баш почео од Јагодине, да се ја држим Београда и да вам наговестим од прилике ту будућу ситуацију.
Ја мислим да би Аустријанци у Београду учинили врло мале измене. Наше женске, на пример, већ су навикнуте да буду окупиране, на њих тај догађај извесно не би никакав утисак учинио. Нашој Народној Скупштини би Аустријанци извесно забранили да ради, а тиме би управо и задовољили тежње наших посланика. Нашим официрима би извесно променили униформу, а о томе се и српско Министарство Војно стално бави.
И не би само те ствари биле у реду, већ и многе друге. Тако на пример, наши би трговци навукли грдан еспап без царине, да нам продају после, кад престане окупација; наша би добротворна друштва приређивала балове са поузданошћу да би били посећени; наша би општина „због странаца“ одржавала већу чистоту но што је одржава због нас домаћих.
Кажем вам било би ту ваздан занимљивих ствари за нас, али верујте, било би и за Аустријанце. Што би се ти провели у наквој средини, то нема. Бре грлили би их да би све пуцало. А пуцало би тако, да би се сва Европа искидала од смеја.
Пре и пре свега, ми би том приликом први пут применили наш српски проналазак, српску летећу машину, једну од најсавршенијих од оних које су у последње време пронађене.
Сваки у Бога дан одлетело би у ваздух по неколико аустријских официра и по неколико стотина војника, а Европа би то гледала кроз дурбине, и морала би нам најзад признати, да је наша летећа машина ипак најстрашнија.
Да нисмо спремни тако љубазно да дочекамо Аустријанце, ми их можда не би ни нудили да дођу. Овако, на њихово писање да ће окупирати Србију, ми по урођеном српском гостољубљу, одговарамо:
„Изволте на по једно послужење!“
А кад се послуже разуме се да ћемо им рећи:
„На здравље!“