Приметили сте ваљда то, да свака матора фрајла, радо води дневник у који уписује своје доживљаје. То раде или врло младе девојке — рецимо инштитутке — или већ сувише маторе, јер и једне и друге немају коме да повере своје осећаје, па их исписују у књигу. Оне средње, оне девојке које су на дневном реду, не морају писати своје осећаје, оне их казују.
Де претпоставим да је и ова матора девојка, наша суседка Аустрија, морала водити свој дневник и да га води још и сад.
И, ако је тако, онда тај дневник мора изгледати овако:
Прва половина септембра:
Баш лепа јесам, тако пријатна за љубавне изјаве. И све се грле, сви. Ено их Французи са Русима цмачу се па сте им цури вода на уста, ено их Немци намигују једнако на Енглезе; сви, сви… Мене нико и не зарезује, о мени нико и не води рачуна. Не остаје ми ништа друго до да направим какву авантуру па да се по о мени говори. То ћу и учинити, али — шта? Ди хоће у мене да се заљуби макар и какав кочијаш Султанов па да ме с њим затекну. То би била пикантна авантура. Писало би се много о томе. Или како би било да се на сред улице откријем, и о томе би се извесно много писало, или најзад, како би било да полупам лонце. Да полупам и своје и туђе лонце. То је такође интересантна афера. Сматрало би се као патолошка појава једне хистеричне даме.
Морам се решити на једну од ових афера.
У половини септембра:
Решила сам се. Бадава намигујем на Султановог кочијаша, окреће стално леђа од мене. Понизила сам себе толико да сам и једном турском амалину — пфуј тејфел! — изјављивала љубав, па и он неће да ме погледа. Дакле не могу се решити ни на какву љубавну авантуру. Одустала сам и да се откријем. Мој интимни пријатељ г. Кошут објаснио ми је да моја унутрашњост није тако лепа као моја спољашњост, те би та афера била само на моју штету. Остаје ми једино да полупам лонце. Учинићу то већ и зато да само прекинем та љубакања мојих непријатеља. Одвратно ми је то кад видим или чујем како се двоје љуби.
Одлучила сам се, полупаћу лонце па нек направи дар-мар.
24. септембар:
Крр…кр…кр…кр…ррр! Цангара…дррр…рр…друм!
Крајем септембра:
Е тако, учинила сам што сам хтела. Господе Боже, ала је то леп ефекат произвело. Скупио се око моје куће свет, свет, грдно света. Једни се чуде, други ми се смеју, трећи ми прете јер сам и њихове лонце полупала. Али, што је главно, пишу о мени, сви пишу о мени. А то сви ја и хтела.
Прва половина октобра:
Гле молим те безобразника! Ајд што се људи љуте на мене, него ти сад и деца прете. Па каже човек да их не ухвати за уши. И да нису само безобразна та деца ја би то и учинила, али се просто бојим, почупаће ми косе, исцепаће ми сукње, па где ћу онда од бруке.
Друга половина октобра:
Покушала сам лепим. Саветовала сам их:
„Спуштајте децо, то није лепо од вас, што се толико дерете. То су моји лонци што сам их полупала. Оно истина, ви сте ми их дали на послугу, али то је толико исто као и да су и моји. Ако будете добри, даћу вам сваком по једну проминцлу. Ајд, пољубите тетку у руку, па да вам дам по једну проминцлу!“
Ето, тако сам ни говорила. Зар то није било лепо?
Прва половина децембра:
Не помаже савет. Остаје ми да их изгрдим. Узећу штап у руке и попретићу им.
„Неваљалци једни! Сад ћу вам испрашити тур!“
Тако сам и учинила. Мислите да су се поплашили? Ни мало, на против кезе ми се. Но тако неваспитану децу још нисам видела.
Јануар:
Сетила сам се како ћу их научити памети и одмах сам покушала. Сакрила сам се, па сам се покрила сукњом преко главе и почела сам да им вичем: „Бау! Бау!“
И да су то ма каква друга, боље васпитана деца, поплашила би се увелико до сад. Али овако, ја њима:
„Бау! Бау!“
А они мени.
„Уа!“
Ја опет њима:
„Бау! Бау!“
А они мени дупло; „Уа!“
Е па сад, реците ми, може ли се с тако безобразном децом изаћи на крај.
Ја не знам шта ћу…
А овај дневник тек у месецу фебруару морао би бити занимљив.