Сад су на дневном реду ноте.
И јесте ли приметили како то иде неким нарочитим редом. Прво смо певали без нота и грозно смо се драли, те је сва Европа морала да запуши уши. И онда, шта ће, него ајд код старог мајстора Чича Руса.
„Слушај, Чича Рус, овај твој инструменат грозно дебело свира. Можеш ли ти то мало да заврнеш.“
А Чича Рус, оправљао је толике полупане инструменте у Бечу, те зар сад не уме да навије и штимује један овакав мали иштруменат, какав смо ми.
Узме он лепо нас у руке па погледа, види четири жице. Затегне све четири жице па која дебља а која тање свира.
Пипне прстима сваку за се, и виде да се те жице не зову: e, a, de, ge, него: Стојан Новаковић, Никола Пашић, Љуба Стојановић и Стојан Рибарац.
„Не могу да му ухватим, која од њих свира добро а моја рђаво, а видим међутим да грозно дрече. Све једно, навићу их све, јер тек не може овако нештимован инштруменат свирати на европском концерту.“
„Јес, чика Рус, навијти их Бог вам, јер ми мислимо да приредимо један европски концерат“, мољака га фрајла Француска.
„А ко ће све бити на томе концерту?“ пита чика Рус, узимајући инструменат у руке и разгледајући га са сваке стране.
„Па мање више сви. Аустрија само, вели, има кијавицу, па ако је дотле прође, доћи ће и она на концерат.“
„Врло добро, врло добро. Не брините дакле, штимоваћу ја ово па ће свирати како се нисте надали.“
И чича отпоче посао. Нави прво један кључ, па други, па трећи, па проба прелазећи преко жице, а оно одјекује:
„Брр…рр…рр…бум!“
„Ама какво бум, убио вас Бог“, љути се чика Рус. „Таман да једноме европскоме концерту да засвирате, бум. Тање, тање.“
И опет чича Рус навија, а жице почну тањити.
„Цвр, цвр…“
„Тако, тако, само још тање.“
„Цију, цију!“
„Тако, тако!“ усхићава се Чика Рус, „дедер још мало тање“.
„Ци, ци, ци, ци!“
„Е тако, видите. Тако сад смете пред Европу. Сад могу јавити Европи да закаже концерат.“
И тако ће се, у име Бога, ускоро заказати тај концерат на коме је намењено да танко свирамо. И одсвираћемо, јер нико не уме тако танко да свира као ми, само кад је потребно да добијемо аплауз.
А аплауз нам је обезбеђен, јер у политици није као на позорници. На позорници што бољи глумци то безбеднији аплауз а у политици на против: што гори глумци то све сигурнији аплауз.
И ето, ако не верујете, зар не видите да је Европа већ унапред почела да нам аплаудира. Још се ни завеса није дигла, а они почели да нам аплаудирају.