Знате извесно сви за оно народно казивање о мечки. Она спава у пећини преко целе зиме, спава тврдим сном све до Сретења. На сам дан Сретења мечка се буди, тегли се и излази пред пећину да види какво је време. Ако је на Сретење лепо време, она се враћа у пећину да продужи сан, јер зна да сунце кад засја на Сретење, неће скоро синути пролеће; ако ли је на Сретење мутан, облачан дан, што предсказује скоро пролеће, мечка се протегли и почне шапама растурати своје легло и спремати се да сиђе са планина.
Е видите, такво једно политичко Сретење имали смо ту скоро. Срели су се зима и лето, срели су се Краљ Едуард и Цар Виљем. А дан је био мутан, магла је притиснула политичко небо, те се ни до сад не могу да догледају сунчани зраци.
И… мечка се пробудила. Изашла је пред пећину, протеглила се и погледала у небо. А српско небо мутно, баш о Сретењу мутно.
Добри су то знаци, скоро ће гранути пролеће, српско пролеће! Ајд буди се, мечко, и слази са планина. Ено се штрафуни већ причешћују а аустријски официри пишу својим женама писма у којима се праштају са њима.
Буди се ти медведе, оштрих ноката, што си презимио зиму за Ловћену; буди се и ти, медведе, који си преспавао зиму на Муртенинци и Јавору! Будите се, небо је о Сретењу била мутно, пролеће ће скоро гранути.
А хоће ли скоро стићи и твоје пролеће, стриче медведе? Ти си навикао да преспављујеш и зиму и лето; ти се тешко будиш. Крај твоје пећине пролазе хајке, које гоне и затиру твоје младуце; траг твојих шапа —, које си по снегу оставио за собом, кад си се кренуо у пећину на легало, на бескрајно спавање, — већ је засут новим снегом и новим догађајима.
Хоћеш ли се будити, или ћеш и даље мумлати из пећине, одговарајући у сну на лавеж ловачких паса.
Ено се из далека хајка већ креће. Сабрали се читави народи и кренули да униште твоје племе. Ловачки рог очајно пишти; керови кевећу; хајкачки се ланац све више стеже и збира.
Буди се, ми смо будни!