Данас или сутра па ће се заруменити овај снег који је покрио поља и горе наше; зарумениће се скупоценим руменилом, крвљу која ће се просути из груди наших.
Па кад гране пролеће, кад отопи снег и потеку крвави потоци, понићи ће из влажне земље млада и бујна трава, а из гробова, још свежих, још неопојаних легенди о ономе што је била и о ономе што ће бити.
И та ће легенда заћи од града до града, од села до села, и од горе до горе; шаптаће се и причати гласно и преносити се с колена на колено.
А та ће легенда тада гласити:
Била, једном једна аждаја, крвавих зуба и очију. Она се уселили у једну пећину, одакле је сваке суботе слазила у поља те је стала вриска и рика од које је све становништво дрхтало. И неби се умирила, догод јој се није дала бар по једна жртва да јој крв испије и да је прождере.
Али није хтели ма чију крв. Њој је требала млада, свежа, румена крв, да своју испогањену крв подмлади. И није се оканула вриске све док јој као жртва није дата каква српска и млада девојка.
Сваке суботе пождерала је она бар по једну такву жртву а грађани тога града — који се рецимо Европа зове — да би само остали на миру, довели су јој редом своју децу.
Тако је најпре окрвавила аждаја своје зубе на лепој девојци која се зове Пољска, па је после исисала крв девојци која се звала Чешка. И онда редом, сваке суботе по једна. Хрватска, Војводина, Далмација, Дубровник и редом, редом, сваке суботе по једну.
Најзад дође ред и на царску ћер, на Босну поносну, да се и она принесе на жртву. Европа хоће мир а за љубав мира нека се, богами, жртвује и царска кћи.
И поведоше је младу, поносну и предадоше је аждаји у чељусти. Али се појави млади један витез — наоружан вером у Бога и вером у своје право и пође да се бори са аждајом.
Гракнуше сви:
„Не. Сила је то, не може се њој на супрот стати.“
„Знам ја да је сила“, одговара витез, „али знам и место где су јој слабе крљушти. Тући ћу је ту и туда ће јој моје копље до срца допрети“.
И тако ће бити.
Још дан или два и зарумениће се снег који је покрио наша поља и горе а када гране пролеће, и потеку крвави потоци, тада ће из гробова још свежих, још неопојаних, понићи прича о крвавој борби младога витеза и зелене аждаје.