Ускликнимо с љубављу светитељу Сави; ускликнимо данас тим гласније, не би ли наш глас и наш дах угасио пламен оне гломаче која је наложена, да се на њој понова спали тело Св. Саве.
А гломача је наложена; у Хрватској је српским школама забрањена прослава Св. Саве.
Сакупио се меџлис лала и везира. На миндерлуку, у прочељу, седи подбулих очију Раух-паша и срче наргилу. Пред њим филџан, али не кахве, већ ракије љуте.
До њега позната јаудија Франк-ага потурчењак, који је већ служио неколико царева, те сад почео и цареве слуге служити.
Њему уз колено Акурти-паша, онај што набија људе на кочеве и држи кључеве царскијех хапсана.
Па онда се редом нижу аге и бегови, Елеговић-ага и дијете Ивица, који но по три копља у висину прескаче — кад бежи од Срба и који је кадар зубима макар шта прегристи.
И сви остали поседали, те кој пије каву а кој тутун, тек сви брижно гледе преда се.
„Што ћемо и како ћемо“, отпочиње први диван Раух паша, подригујући на ракију, „Цар иште да побијемо Србе“.
„То је ласно, ја бум то!“ одговара јаудија-ага. „Зашто сам сабрао легију него зато, да нас ново пљачкање српских дућана затече солидно организоване, а не као пре.“
„Тамнице су моје пуне“, рећи ће Акурти-паша, „тер ако је за здравље Царево, ја велим, да ме пустите да почнем Србе набијати на кочеве“.
„Алаха ми!“ додаће Елеговић-ага, „да га пустимо. Ми и онако не можемо у рату сагледати српску крв, те ако можемо бар овако кроз плот“.
„Јок, јок“, подригнуће опет Раух паша сарош, „лако ћемо ми њих поубијати, него има једна друга невоља и мука. Шта ћемо са Светим Савом?“
„Па и њега да осудимо на смрт. Ја имам доказа против њега!“ брже ће Акурти-паша.
„Ама он је умро!“ додаје Елеговић-ага.
„Штета!“ вајка се Акурти-паша, „а баш имам доказа против њега. Сведочи Фридман, шнајдер из Земуна, који је лично познавао Св. Саву.“
„Али, какав Фридман шнајдер“, дусну се Франк-ага, „то је мој брат од тетке и знам да он Св. Саву није ни познавао. Са. Сава је давно умро“.
„Па онда да га мртвог набијемо на колац“, предлаже Акурти-паша.
„Ама не може ни то, он је већ спаљен као мртав. То су учинили Турци.“
„Ух, што ми је криво на Турке. Што се увек тако мешају па изврше оно, шта би припадало нама!“ додаће Елеговић.
„Знате шта је!“ упашће сад у разговор Раух-паша, пошто се тргао из сна. „Мора бити да га Турци нису добро спалили; морао му је мокар палац остати несагорен. Да га ми поново спалимо.“
„Да га спалимо! Да га спалимо!“ гракнуше сви као у један глас.
„Ајде, ајде, ложите гломачу. Деде, дијете Ивице, то је твој посао. Потеците сви на народски посао.“
*
И гломача је наложена; у Хрватској је српским школама забрањена прослава Св. Саве. Фрања Јосиф загрлио Синан-пашу, па гледају ово народно славље.
Ускликнимо с љубављу светитељу Сави; ускликнимо данас тим гласније, не би ли наш глас и наш дах угасио пламен оне гломаче која је у Загребу наложена да се на њој понова спали тело Св. Саве.