Осванула је Нова Година и, што је са свим у реду, Аустрија већ почела да даје бакшише. Највише дабоме најстаријему детету, Турској.
„Слушај ти, мали, немој ми стајати за леђима“, као вели Аустрија Турцима, „честитао си ми Нову Годину, ево ти бакшиш, па хајд кући“.
А Турска прими бакшиш, удара се од радости петама у доња леђа па зажди кући.
Је л’ те да изгледа као да је тако било све оно што се десило о Новој Години? Међутим сасвим је друкче било. Босна и Херцеговина биле су просто заложене код кајшарске банке која се зове Аустрија. Рок је залози прошао и Босна и Херцеговина изнета је на лицитацију.
Скупили се велики и мали трговци: Русија, Енглеска, Француска, Турска, Аустрија, Србија, и Црна Гора. Немачки добошар удара у добош:
„Друм, друм! Има једна земља и, има један народ на продају. Ко да више!“
И сад почиње лицитација, Прилази Русија и вели:
„Ја дајем један добар савет. Више не могу дати.“
„Друм, друм!“ лупа добош, „један добар савет, да ли ко више?“
„Ја дајем добар савет и преко тога неколико топлих речи за оне који страдају“, додаје Енглеска.
„Друм, друм!“ лупа добошар. „Цена је попета, добар савет и неколико топлих речи. Да ли ко више?“
„Па…“ чеше се Француска иза ушију, „ја дајем топле симпатије које су у толико драгоцене што се тичу од једнога племенитога народа који је први почео да проповеда слободу“.
„Друм, друм!“ удара добошар, „једна симпатија, једнога племенитог народа. Да ли ко више?“
Прилазе затим и два мала трговца Србија и Црна Гора.
„Ми дајемо своје животе, дамо своју крв, дајемо све да се само не продаје оно што је наше.“
„Друм, друм!“ удари опет добошар, „Крв и живот! Да ли ко више?“
И док тако лицитанти лицитирају, матори се Чифутин завукао у ћоше и кези се.
„Ха, топла реч, добар савет, емпатије, крв. Für das gibt der Jude gar nichts! Паре, паре ја дајем.“
„Колико?“ пита добошар.
„Шесет милиона. Готове паре. Ено их депонованих у џеповима Босанаца и Херцеговаца. Само завучем руку, извадим и платим.“
„Друм! Друм! Шесет милијона. Да ли ко више?“
„Друм! Друм! Шесет милијуна, први пут! Друм! Друм! Шесет милијуна други пут! Да ли ко више?“
„Друм! Друм! И трећи пут!“
„Е нека је са срећом!“ окупише се лицитанти а Аустрија сва усхићена што јој је пазар добро испао, паде у наручје Турској.
⁂
Па нека је са срећом, велимо и ми и сад је на реду, драга комшика, да даш и алвалук. Ред је и обичај је српски да се пије алвалук после доброга пазара. Спреми се дакле, доћи ћемо ти на једно чашћење. Нећемо ни вина, ни ракије, спреми само доста крви, јер ми ћемо жедни дођи.
Такав је обичај, право је да даш алвалук.