Још мало па о овој нашој Скупштини нећемо више ни доносити новинарске извештаје, већ ћемо позвати српске народне гусларе да је опевају.
Кукали смо до сад, кукали, не ваља нам војска. И таман смо, Боже помози, војску наоружали, сад опет не ваља нам Скупштина.
Ја готово мислим да је време увелико да пређемо на преуређење скупштинске струке код нас. Тако на пример, могло би се расписати лицитација за наоружање народних посланика савешћу у вршењу дужности.
Није овде питање; који би се систем савести набавио; да ли енглески, француски или немачки. Са свим би то било све једно, само нека већ буду једном наоружани савешћу. Јер, ако овако остане, доћи ће се до уверења — до којега сам ја у осталом већ дошао — да су у Србији три најзгоднија положаја, бити: државни саветник, пензионар или народни посланик.
Јуче сам баш разговарао са једини послаником, па га питам:
„Ама шта радите ви то, по Богу брате?“
„Нерадимо ништа!“ вели он.
„Па видим ја да не радите ништа и то је то што вас и питам. Зар ни толико не можете, за оних петнаест динара, де се искупите у скупштини и да одседите бар пола сата?
„Ево да ти објасним у чему је ствар“, узе посланик са свим озбиљно реч. „Времена су, као што видиш, са свим озбиљна, Аустрија непрестано прети ратом. Замисли да Аустрија изненадно нападне Београд и затече све народне посланике на окупу и, да Бог сачува, побије их, те читав један народ остане без својих представника. И што је још горе, затре се посланичко семе. Па нашто нам онда и Босна и Херцеговина, кад не будемо имали кандидате за народне посланике.“
„Па то јесте!“
„Е зато ми, видиш, избегавамо да будемо једнако у скупштини. Седимо тамо у народу и чекамо суђени час.“
„Па и то јесте. Али, како ће скупштина да ради, кад вас нема?“
„Пронашли смо ми и зато један виц.“
„Е, како?“
„Чим видимо да у скупштини нема више од двадесет посланика, а ми претворимо седницу у тајну.“
„Зашто то?“
„Е па ево зашто. Кад је седница тајна, онда се избаце из скупштине и публика и новинари, па нема ко да нас пребраја.“
„Гле молим те. Е то сте се баш добро сетили.“
„Ево и сутрашњу седницу претворићемо у тајну.“
„Е, а шта је на дневном реду?“
„Па хоћемо, знате, да интерелишемо владу због једнога практиканта. Замислите ви, тај господин има педесет динара месечне плате, па неуредно долази у канцеларију. Е, такве се несавесности не могу више дозволити у овој земљи, не дамо да се џабе једе државна пара.“
„Е баш вам хвала, што сте тако строги у том погледу.“
„Такви смо ми!“ груну се посланик у груди и оде у кафану.