Ова наша општина за ово неколико месеца, од како се ми мувамо са Аустријом, прошверцовала је ваздан ствари. Ко вели, чак ни Бен-Акиба не води више рачуна о општинским стварима, та хајд ми за то време да се препородимо, те једнога дана, кад обрате сви погледе на нас, а оно: ни она општина, ни дај Воже!
И одмах ударимо у реформе, а дозволићете да се реформе најлакше и дају извести онда, кад нико не обраћа на њих пажњу.
Разуме се, да је прва реформа отпочета са санитетом. Ако икоја струка, то је бар струка која се може увек реформисати. Један доктор на пример каже: „Овако је у Белгији“ и онда се реформише санитет као у Белгији, други дође па каже „Овако је у Француској“ и онда се реформише као у Француској, ал дође трећи па каже „Е, ал овако је у Норвешкој“, и онда ајде, обрнеш реформу по норвешки. Другим речима, код те је струке увек широко поље за све реформе.
Е, такву једну реформу извршила је наша општина на санитетском пољу.
Ви знате, да су до сад општински лекари морали лечити сиротињу бесплатно. То се исто тако радило и у Белгији и у Француској и у Норвешкој. Једна је ствар била само непрактична а то је; што је општински лекар морао да трчи код сиромаха, да им тражи куће и да се мува по уџерицама.
Међутим у Енглеској то није тако и сад се та ствар и код нас реформише, по угледу на те установе у страном свету.
Место да лекари трче по сокачићима, општина је сад узела једну кућу на Теразијама и ту је направила једну амбуланту. У тој амбуланти лекари општински сад дежурају — сваки дан по један — а сиромах који се разболе, дигне се лепо из постеље и оде па га доктор лепо прегледа. Не може се оспорити да је та много комотније за болеснике, но што је било пре. Пре чека, чека, по цео дан доктора, а сад; добије рецимо запаљење, а он се дигне, увије се у јорган, па хајд лекару.
И није само то, него се болеснику даје прилика да једну исту болест на разне начине лечи. Па није ни то само, већ им се даје прилика и да мењају своју болест.
Замислите како је то згодна ствар; ви имате на пример грозницу, па вам досади. Све грозница, грозница и једнако грозница. А сваки човек воле промене. Одете у општинску амбуланту и изјавите:
„Молим вас, мени је већ досадила грозница, ја бих, ако је могуће да променим па да болујем од чега другог.“
„Молим, изволте бирати. Желите ли тифус?“ предусреће вас дежурни лекар.
„А не, што год лакше.“
„Па изволте реуматизам.“
„Добро, пристајем.“
И од тога часа, ви нисте болесни од грознице већ од ревматизма.
Рећи ћете ми: Ах, то није могуће, то не може бити.
Молим. Одмах ћу вам доказати и како то бива.
Разболео се дакле сиромашак и дође у амбуланту дежурноме лекару. Лекар га прегледа и рекне му:
„Братац мој, ти болујеш од инфлуенце!“ и препише му лекове.
Сутра дан, разуме се, болесник опет крене у амбуланту, али сад затече другог лекара, који га прегледа и рекне:
„Е, братац мој, то је код тебе стомачна грозница. Него ево теби ово па да се добро прочистиш.“
Прекосутра то исто, само сад трећи лекар и он, пошто прегледа болесника, рекне:
„Хм! Хм! То је код тебе, пријатељу, камен у бешици.“
Четвртог дана, четврти лекар пронађе да болесник у ствари има полипа у носу.
Петога дана, пети дежурни лекар, који пронађе да има ревматизам и да му маст да се измаже.
И тако док један болесник обиђе свих четрнаест дежурних лекара, а он бар одболује четрнаест болести.
То је међутим добро и са те стране, што се бар после, кад тај сиромашак умре, на може да зна од које је болести умро.
Је л’ те да је то ванредно згодна реформа, коју је извршиле наша општина. А она неће остати само на овоме, гледаће она још много рефорама да изврши, док се ми овамо мајемо са Аустријом.