Мени будућа конференција сила никако неће личити на конференцију. Мени се све чини да ће то бити једно судско рочиште, које ће овако изгледати:
3а судским столом седи Енглеска као председник, а Русија и Француска као судије. Као деловођа седи за засебним столом Италија, а као државни тужилац Турска. Као бранилац оптужене седи Немачка.
Председник суда звони и наређује:
„Нека уђе оптужена!“
И оптужена улази, водећи за руку своје ванбрачно дете, Мађарску. У публици живо кретање, по коме јасно видите да о несретници нико нема честито мишљење.
Оптужена чини утисак пропале жене из најнижег друштвенога слоја. Очи јој упале а модре, блуднички колутови опервазили јој очне дупље. Коса јој загушена и пуна праха, као да је тога часа дигла главу са кужнога кревета. Усне јој супе, без капи крви, испуцале а црни, прљави и крњави зуби вире као неман из јазбине. Изцеђене груди пале јој низ тело као крпетине а кроз сукњу оцртавају се кукови и колена као врхови брда.
„Како се зовете?“ пита председник.
„Аустрија.“
„Колико вам је година?“
„Не знам. Живила сам и умирала толико пута. Доносили ме и на гробље чак ради сахране, па ме опет вештачки повраћали у живот. Па од куд знам сад од када да рачунам, свој живот и колико сам стара.“
„Добро, добро!“ прекида председник брбљиву наказу. „Ви сте оптужени за дело разбојништва. Туже вас Србија и Црна Гора, за време чијег сте ви малољетства примили једну масу на чување. Сада, када, је дошло време да им се као пунољетнима та маса преда, ви се је, просто отели. Шта имате на то да кажете?“
„Ја, је л’ те, овај, што се тиче те масе, знате ја сам њу добила на чување. Чувала сам је тридесет година и то сам је баш својски чувала. Просто нисам дала никоме да јој приђе.“
„Па добро, то знамо, али кад је дошло време да је предате?“
„Навикла сам на њу знате. Па није то шала тридесет година; навикне се човек на маче, па не може да се растане од њега, а камо ли нећу се ја навићи на Босну и Херцеговину.“
„Па то је све тако, само знате, маче је маче а закон је закон. А ви сте против закона појели туђу масу.“
„Е па ево да вам кажем у чему је ствар. Србија и Црна Гора још су млади, доста је њима њихова младост, што ће њима маса. Хеј, да је мени младости, не би тражила ништа, ал овако.“
„Овако сте грабљиви.“
„Па старост знате.“
„Имате ли још што да кажете у своју одбрану.“
„Па знате, ја сам врло несрећна у љубави, ако би ми то могло да послужи као олакшавна околност. С ким год ступим у мало ближе односе, тај ми окрене леђа. Ето на пример, данашњи државни тужилац.“
„Молим г. председниче“, скаче Турска са столице државног тужиоца, „ја не дозвољавам да се овде каже да сам ја некоме окренула леђа, јер ако би о томе почели да говоримо, имао бих ја о Аустрији много што шта да кажем“.
„Па онда“, наставља Аустрија кроз плач, „ја сам и с Италијом била добра“.
„Молим вас, није потребно да нам ви ређате све ваше љубави“, издера се председник. „Били сте у добрим односима са целим светом, то нам је познато. Имате ли што друго да кажете у своју одбрану.“
„Па… немам.“
„Седите.“
И она грешница седа а у публици настаје гуркање, смејање и оговарање на њен рачун.
И онда добија реч бранилац оптужене Немачка, диже најпре врхове бркова до очију и почиње да муца.
„Ја с моје стране имам да кажем да сам ја и лични пријатељ оптужене.“
„Имате ли што да кажете у њену одбрану“, пита председник.
„Па то“, наставља бранилац, „ја сам њен лични пријатељ“.
„Ама је ли то сва одбрана ваша.“
„Па… ја мислим.“
„Седите и ви.“
Затим председник наставља читање акта. Најпре тужбу, па онда протокол секције над лешевима Босне и Херцеговине, и затим се суд повлачи да донесе пресуду.
Ама је л’ те да би конференција у ствари требала да буде рочиште а не конференција.