Немојте очекивати да ћу вам говорити о журевима наших госпођа. О нама се најмање шта има казати. То су обични састанци на које се скупљају пријатељице да би посркале шољу чаја. Искључиво зато, да би посркале шољу чаја, јер ви сви знате да се на тим журовима и не разговара и ни о чем не говори, но се само пије чај па се иде кући. Је л’ те да је тако на нашим журовима. Али, о њима није овде реч, реч је о политичким круговима.
Јер, знате, сем обичних женских журова постоје и политички журови. Они се не састају истина сваке недеље, па не ни сваке године, али извесно сваке десете петнаесте године.
Свака држава европска, има свој жур и она је том приликом као нека врста домаћице. Тако на пример, сећате се онога великога жура, који је Турска приредила пре тридесет година у Берлину. Па онда знате и за онај лепи жур који је Француска приредила у Алгесирасу.
Е такав један жур спрема се ове године да приреди и Аустрија. Разуме се, то неће бити код њене куће, јер њој је тесно код куће, али ће се већ наћи место и локал где ће се то приредити.
Замислите како ће то лепо изгледати на томе журу. Долази једна по једна пријатељица и поздравља се срдачно са домаћицом. Улази на пример Енглеска и пружи срдачно руку а Аустрија је љубазно предусрете, смеши се оним осмехом којим се смеше све домаћице на журу а у себи мисли:
„Што ми се натентала и ова па ми дошла, кад зна да је не трпим!“
Тако у осталом мисле многе домаћице о појединим посетама, пружајући при том руку каквој гошћи.
Па онда рецимо наиђе Италија а домаћица и њу дочекује врло љубазно а у себи мисли:
„Јуф, што не могу да гледам ову, што ми се вазда врцка.“
Па пошто је тако у себи оговорила гошћу, она се опет са љубазним осмехом диже, те излази у сусрет Русији, мислећи у себи:
„Господе, како може једна дама да буде тако трапава као што је ова фрау Русија. Сад ће да преврне какав астал или да стане коме на жуљ.“
То тако ради свака домаћица на журу. Најпре она, онако у себи, оговара сваку која долази, а кад се већ скупе две три гошће, онда се разуме се, обрће ситуација. Онда гошће почињу оговарати домаћицу.
И како на женским журовима, тако и на овим политичким. Најпре се из учтивости, пре но што се почне оговарати, упуте два три питања домаћици. Тако на пример, рећи ће Енглеска:
„Како, госпођо, шта вам раде деца?“
„То оставите молим вас, немојте ме о њима ни питати. Тако су несташна и неваспитана, и тако не поштују мајку, да је то страшно.“
Чим је то питање свршено, гурнуће тек Италија коленом Енглеску и отпочеће оговарање:
„Погледајте молим вас, како јој је прљава доња сукња. Забога што је бар не дигне.“
„Таква је она од како је. Само с поља гладац а изнутра смрдљуша. Треба јој само ући у кућу па видети какав је то неред и смрад у тој кући.“
И тако ће се изоговарати међусобно изговорити и договорити, па ће се опет лепо растати, да би се опет на идућем журу састали.
Па дабоме: сила сили очи не вади.
Једно ме је само жао а то је: зашто ми да плаћамо те цехове за састанке и оговарања великих сила, које нити што ураде на тим састанцима, нити фермају оно што су урадиле.