Ноћас се отворило небо и свако је, ко има шта да жели, појавио о поноћи на прозору и пожелео себи срећу. Такав је то обичај од старина и да видите Бога ми, свакоме се до сад испунило што је пожелео.
Бог је ове ноћи толико дарежљив да по где кад да и више но што човек тражи. Ако се не сећате да вам бар испричам, онако како то народ прича, шта се једном десило грешноме Марјану из Смрдљиковца.
Наишло тако Богојављење, а он цео дан размишља о томе: шта да пожели.
„Да пожелим блага, шта би друго. Са благом се све може.“
Па се замисли Марјан, замисли, те ће сам себи рећи:
„Ама на што ми благо, ако немам памети да га лепо и корисно употребим. Боље би било да ја потражим од Бога и једно и друго, а Бог је добар, даће ми.“
Смишља тако Марјан, смишља, па се најзад одлучи да потражи и блага и памети. Кад је то смислио а он онда узе и да срочи своју жељу.
Не може пред Бога изаћи тек тако, па туц муц. Треба лепо и јасно да му каже шта жели. Мислио је и мислио и најзад срочио овако да каже:
„Боже, Боже, дај ми пуну мерицу блага и пуну главу памети!“
Кад је то тако смислио, а већ пала ноћ, он запео крупним корацима по соби, па учи на памет реч по реч да се не би нешто, сачувај Боже, помео и погрешио.
„Боже, Боже, дај ми пуну мерицу блага и пуну главу памети!“ учи Марјан на памет, а поноћ се све више приближава.
Кад би око поноћи а он отвори прозоре и провуче главу кроз гвоздене решетке и погледа у небу. А небо се отворило и отуд сјајна светлост бије, а мој ти Марјан, запе, замуца, па овако:
„Боже, Боже, дај ми главу као мерицу!…“
И дабоме, како Бог о Богојављењу хоће свакоме да испуни жељу, на једанпут поче грешноме Марјану да расте глава и очас се наду као мерица. И да видиш сад тек муке и невоље. Не може грешни Марјан да увуче главу кроз решетке, већ оста тако са главом напоље кукајући и проклињући себе:
„Еј до Бога мени, шта ми би да желим оно што није за мене. И куд ћу у свет са оволиком главом!“
Е видите, тако се нешто десило и нашој комшиници, овој грешној Аустрији.
Наишло као време да се Бог јави народима. Па сви народи као спремили своју жељу да је кажу Богу. Руси као спремили се да кажу: „Боже дај нам још више стрпљења, јер сувише га мало имамо!“ Французи се спремили да кажу: „Боже, помози нам да нас и даље Европа сматра за најплеменитији народ!“ Турци као смислили да кажу: „Продужи, Боже, још мало, кад је овако лепо пошао пазар, док не распродамо све!“ И тако редом сви смислили а Аустрија, као онај грешни Марјан, хтела би много на један пут.
„Молићу Бога да ми да̂ да ослободим заробљене народе!“ то као онако да би она могла стати у ред културних држава. „И молићу Бога да круна која је на глави ћесаревој порасте својом моћи и распростре своју власт над Босном и Херцеговином.“
И научила то лепо Аустрија на памет, те ће сачекати поноћ.
Кад око поноћи, а оно осветли се небо, а Аустрија провукла главу кроз решетке од прозора и поче своју жељу:
„Боже, Боже, дај ми да заробим слободне народе! И… овај… дај ми да ћесарова глава порасте толико да не може на њу да стане круна, већ да падне на Босни и Херцеговини.“
А Бог, како га дао Бог доброг о Богојављењу, послуша жељу Аустријску и лепо је пусти да зароби слободне народе а ћесарова глава толико нарасте да сад не може да је увуче, те ено му и сад главе на решеткама, нити је може увући натраг.
А да ће му круна пасти с главе и разбити се баш на Босни и Херцеговини, то је више но сигурно.