Целу ову недељу испунила је криза и то је толико испунила, да се прелила и у идућу недељу.
А чудна нека криза. Отегла се као талијанске макароне.
Што је најгоре, кандидати за министре не могу више да издрже носећи на овој врућини цилиндер већ десет дана.
А тих цилиндера има тако много ових дана на Теразијама да сам ја, који целога живота носим цилиндер, морао скинути само да ме не би свет сматрао као министарског кандидата.
Ја међутим не могу ни бити кандидат за министра јер сам, упитан једном, одлучно изјавио да би пристао примити се једино за министра без портфеља и без министарске одговорности.
*
Али ова недеља није само кризна недеља него је и аферна недеља.
Где год се окренеш све саме афере. У Шапцу госпођа Здравковићка држи мараму натопљену етером на нос, да не би пала у несвест; у Београду, управни одбор „Балканске Банке“ држи мараму натопљену етером на нос да не би пао у несвест.
Знате ли да се мени тај Скакавац допада. Он се буквално држи свога имена и скаче с банке на банку као одистински скакавац.
Само што ми у овом случају са „Балканском Банком“ паде на памет она народна прича о потери на скакавце.
Добио кмет наредбу да побије скакавце који су пали на поље, па кренуо са потером. Тек изишао к њему скакавац па на чело. Пудар дохватио мотку па пљус кмета по челу, те уби скакавца а онако успут уби, разуме се, и кмета.
Кад су се вратили у село а пудар се хвали. Вели:
„Погибе један од наших и један од њихових, али их бар растерасмо.“
Зар вам и овом случају не личи да је скакавац скочио на чело „Балканској Банци“. И што је главно и овде погибе један од наших и један од њихових.
*
Кермес, опет кермес. Сад разуме се није на Ади Циганлији него на Калимегдану.
Бог и душа још ће конфете, колико се код нас троше, постати важан увозни артикал. Видићете да ћемо код идућег трговинског уговора са Аустријом, ми запети за конфете ако Беч опет запне за наше свиње. И онда ће већ лакше ићи с уговором, кад попустимо ми на свињама а они на конфетима.
*
Да завршим једним тужним сећањем, којим се завршава данашња недеља.
Данас је већ три године како смо сахранили Јанка и данас је већ три године како смо заборавили Јанка…
Хоћемо ли га се сетити; имамо ли ми већ једном кад да се сетимо оних које не смемо заборавити?