Нема се где већ, врдао сам кроз неколико бројева да не кажем праву истину али сам сад већ дао реч и пред иследником и пред публиком, па ево да се исповедим.
У осталом, давно бих ја изашао са истином на среду али право да вам кажем имао сам нарочитих разлога да ћутим и прикривам ствар. Чекао сам да Нури-паша отпутује из Београда јер како се та моја афера била замрсила, и како се наша полиција трудила да у свему покаже услужност Нури-паши могло се још десити, да мене преда полиција Нури-паши као ханумицу.
Немојте се овоме смејати, ово је пуно збиља, кад вам учиним признање, као што сам то већ решен, знаћете и историју мога носа а знаћете и како сам могао бити одведен у Цариград само да нисам овако неколико дана затурао траг својој афери, све док се нисам уверио да је отпутовао Нури-паша.
Елем, ствар је овако текла. Ви сви знате да наше београдске госпођице имају меко срце. Оне просто једва чекају да на какав крај наше отаџбине наиђе каква поплава или тако што, па да саставе одбор за приређивање концерта у корист поплављених. Њих је чисто жао што бар земљотреси нису чешћи, као у другим срећнијим земљама, где даме имају сваки час прилике да састављају одборе. Па кад већ Господ Бог мисли да на ово парченце земље, поред зајмова, дугова и парламентарности није потребно још да сручује и поплаве и земљотресе, онда су се наше госпођице мека срца сетиле и Калабреза.
Е, кад су се сетиле и Калабреза још вам чудо, што је њихово меко срце тронула и судбина двеју ханумица. Зејнел и Нури-ханума, које су одбегле од свога оца и настаниле се овде у Београду, у „Гранд Хотелу“.
А чим је судбина двеју ханумица потресла меко срце наших госпођица, није чудо, што су дошле на мисао да образују „Одбор девојака за спасење двеју ханумица“. Образовао се и одбор, изабрана је и управа и ја ни дан данас не могу да разумем откуд је то дошло да сам и ја изабран за чланицу управе.
Одмах на првој седници ја сам протествовао против тога позивајући се на свој пол али ми госпођице објаснише, да се у таквим приликама на гледа на пол кад је у питању племенитост и пожртвовање за ближњега. На другој седници, која је била поверљива, већали смо о начину на који би се могле спасити хануме.
Ја сам предлагао да се скупе све девојке, па да једне ноћи ударимо на Гранд-Хотел и да их просто отмемо. Већина је била противна. Нашли су да би боље било извршити то лукавством. Најзад сам и сам морао пристати на тај план и не знајући шта ме чека.
На трећој седници решавало се о самим детаљима, како да се ослободе хануме лукавством. И замислите само шта је решено? Једногласно, упамтите, једногласно је усвојено, да још то вече, ја одем у „Гранд Хотел“ ханумицама, да им понудим моје панталоне и капут а ја да обучем њихово одело, па оне да сиђу доле у кафану и да пију меланш на мој рачун а ја горе у соби да престављам ханумицу.
Цео план не би био ни рђав ни неизводљив, само да то исто вече није стигао у Београд и сам Нури-паша.
Али — морало се попустити, морало се жртвовати јер је решење било једногласно.
И тако је, несретни Бен-Акиба, сад тек разумедох зашто сам, и без обзира на пол, изабран у одбор девојака где сами и ја дакле имао да изигравам госпођицу само друге вере.
И, сад слушајте како је све редом било и шта се десило.
*
Пало је вече или управо, благодарећи нашем електричном осветљењу, пала је још пред вече ноћ над Београдом.
Ја сам са свим невино пио кафу у „Гранд Хотелу“ и правио сам тако пријатно лице као да сам тог дана добио осмину. Кад је куцнуо одређени час ја се попех горе, уђох у собу и назвах ханумицама:
„Акшамајролсум!“
Оне ме отпоздравише пријатно, мислећи да сам ја доктор Фаркић. Објасних им целу ствар и оне одмах усвојише план.
Поставимо одмах на сред собе један шпански зид и ја почех да се свлачим с једне стране зида а оне с друге стране. Свлачимо се и пребацујемо преко зида једно другом одело. А кад паде параван ја видех пред собом два мушкарца и погледах се у огледало, па узвикнух:
„Ју, убио ме Бог да ме убије, баш права ханума.“
За тим се лепо и пријатељски опростисмо и ја их при растанку учтиво замолим, да понесу о мени најлепше успомене али да ми згодном приликом врате панталоне.
Оне се са сузама у очима удаљише а ја остадох у соби сам и поједе ме живи страх да не наиђе кој мушки.
По договору имао сам да седим у соби читав сат док ханумице доле сврше свој посао и док не пребегну преко Саве и Дунава. Прође тај сат а већ како, само ја знам. А таман да је врднем а тек чух неко грување у врата.
Ја викнух:
„Одмах!“ као што би свака ханума из харема узвикнула кад хоће кој мушки да уђе и тако метнух фереџу на лице. Али — врата се отворише, уђе најпре један жандарм, па за њим Нури-паша, а за њим још неки паша, па неки бегови и већ ко све није ушао. Напуни се соба.
Први који скочи на мене, био је зет Нури-пашин који је с њим заједно допутовао из Цариграда и за којега сам ја у овоме моменту био његова рођена жена.
И, разуме се, оно што би сваки муж са женом која оде у иностранство и одседне у хотел, поче он као ожалошћени муж да ме гребе и туче.
Бадава сам ја доказивао да сам са свим другог пола но што је његова жена, да сам најзад српски поданик и на земљишту Краљевине Србије — аја, нико ме није чуо. Тукли су ме као вола…
Једва се некако дочепам врата, стрмекнем низ басмаке па ударим у дивље бегство дерући се колико ме грло носи. Ја бегам а за мном се даде паше и субаше, бегови и алај бегови, па се носимо као оно пре пет стотина година по Косову наши стари.
Што су се надали за мном Турци, ајд, ајд, и да не марим, душмани; али се нададоше и Срби и док Турци узвикују „Алах!“ браћа Срби вичу: „Уа!“
Бежим ја а читава војска замном — не достиже ме. Међер у страха су дуге ноге, а мени није био страх само од батина, јер ако је до тога, ја сам их већ био извукао и мој нос је већ био разбијен, али ме ухвати живи страх да ме полиција не преда — зету Нури-пашином.
Ето, је л’ вам сад јасна цела моја афера и ако вам је јасна, молим вас немојте ме успут, кад ме сретнете запиткивати: „Шта је са твојим — носем?“, но прођите крај мене и реците:
„Ено га један човек мека срца и још мекша носа!“