Ова би се недеља могла назвати недељом без догађаја. Оно нешто мало разбијених глава по Србији, што су се полупале прошле недеље на политичким зборовима, нису београдски догађаји. Да је бар који од посланичких кандидата, стигао у Београд без увета, без зуба или без носа, то би већ био београдски догађај и ја не би пропустио да га интервјуишем.
„Вама је, господине кандидате, народ одрезао уши?“ гласило би рецимо моје питање.
„Да, али не жалим!“ одговорио би ми, рецимо он.
„Како не жалите?“ рецимо бринем се ја.
„Радо жртвујем народу своје уши. У осталом оне су ми као народном посланику чак и непотребне. Полажући рачун својим бирачима, лакше ћу се правдати да нисам њихове жеље чуо, па их нисам ни могао заступати.“
Ето, тако би рецимо било, да је ко од кандидата оставио у овим гужвама, уши у народу. Али, то се, хвала Богу није десило.
*
А прошле недеље десио се још један београдски догађај. Пензионисан је редитељ и глумац Народног Позоришта г. Милорад Гавриловић, и ено, пуне су новине интервјуа о томе догађају.
Разуме се да сам и ја отишао до г. Гавриловића да га интервјуишем.
Затекао сам га у соби. Сео је на грдан свежањ рола и крпи старе панталоне у којима је некада играо Армана Дивала и које ће, са излизаним коленима сасвим добро стајати једном пензионару.
По већ утврђеном обичају у таквим приликама, изјавим му сажаљење, и почнем му постављати питања:
„Од кад сте ви, молим вас, у овом квартиру?“ управим му ја као прво питање.
„Па“, одговори г. Гавриловић, „од Митровдана“.
„А јесте ли ви од ваше добре воље узели овај квартир или вас је когод наговорио?“
„Квартир сам узео од своје добре воље а газда куће наговарао ме је да му дам капару. Али, зашто ви то питате, то се ништа не односи на моје пензионисање.“
„Како да се не односи. Немојте молим вас да се мешате у моја питања. Будите стрпељиви, па ћете видити да се питања која сам вам поставио, односе директно на пензионисање. Кажите ми дакле, кад се узимали овај квартир, јесте ли ви знали да одмах до вас лепо седи пензионисана глумица Цветићка и одмах до вас десно, пензионисана глумица Гргурова и јесте ли, осим тога, знали за ону српску пословицу: ‘С ким си онаки си.’“
„Знао, све сам знао.“
„Куку, све сте знали. Е па онда, што се љутите на ваше пензионисање кад сте се сами стрпали у пензионаре. А још једно питање. Да ли ви знате, да је у овоме квартиру пре своје смрти као пензионар живио покојни Цветић?“
„Знам.“
„Е онда, примите један мој савет. Кад идете улицом, идите увек тротоаром.“
„Зашто?“
„Слушајте ме. Идите увек тротоаром и избегавајте фијакере кад идете пешке.“
„Ама зашто?“
„Па… због руде. Знате, ви сте сад у пензији, па — због руде.“
Г. Гавриловићу наиђоше сузе благодарности на очи, устаде и стишће ми руку:
„Хвала вам!“
Пошто нисам имао шта више да га питам, устао сам и отишао.
*
Данас је опет вашар код Светосавске цркве. Много вашара за тако кратко време. Један прекјуче на Марков-дан, један данас а један 18. маја.
Боље би било кад неби било тако често.