Зашли смо, потпуно смо зашли у јесен. Улицама већ увелико срећете људе са посувраћеним панталонама и жене са задигнутим сукњама. А то је већ први знак јесени.
Други је знак блато, наше престоничко блато, коме сам ја већ једном певао химну. Срећа само, што овога месеца падају општински избори, па ће по својој прилици општинска управа очистити блато, бар док избори не прођу.
А трећи знак, да је јесен наступила, то је што су заводи почели да есконтују менице.
Јуче сам видео кад су се срела два пријатеља и топло се загрлила честитајући једно другом сузних очију.
„Шта је, да није потписан трговински уговор с Аустријом?“
„Није, него је Народна Банка решила интерес.“
„Е?“
„Јест, шест од сто.“
*
Прекјуче је било извлачење Класне Лутрије.
„Играш ли и ти, Мито?“ питао сам једног мог пријатеља кад сам видео како грозничаво разгледа извучене бројеве.
„Играм, ал на невиђено.“
„Како на невиђено?“
„Па узео сам за прво време и друго коло срећке, па их нисам платио, па ми сад продавац не даје више срећке али сам ја запамтио бројеве, па густирам у себи. Знаш, више онако као да кибицујем у извлачењу.“
*
Шетао сам јуче Теразијама, и по своме обичају завиривао сам у излоге. Две су ме ствари врло изненадиле. Радња Благоја Динића оглашава грдно великим словима на излогу да има врло лепих и нових боја за кречење. Па добро, кад су већ ту боје за кречење, шта чекају наше школе, што се ваздан не распуштају. Неће се ваљда за време ферија кречити, него, као што је то у целоме свету, чим почну предавања.
А друго опет један оглас на једној радњи, недалеко од Динића. Тамо су у излогу оглашене цене вину: „Шира 1 динар литар а старо вино 3 гроша литар“. И сад још не могу да решим питање, да ли тај човек од старог вина прави ширу или од шире вино. Ко ће га знати?
*
Ама чим сам ја видео, још пре неких година, да се Управа Фондова сели преко пута Позоришта, знао сам да се и у њој мора одиграти какав позоришни комад. И сад се само питам, једнако се питам: Шта је то што се одиграло; је ли трагедија или комедија? Судећи по првом чину, ствар мора да је грозно шаљива, али од како су спустили завесу после првог чина, још никако је не дижу да видимо други чин.
Ако је до музике, одсвирано је што је имало да се одсвира измеђ чинова, па што не дижу завесу?
*
Преговори за трговински уговор теку и даље. Аустрија не да ни једна наша свиња да се приближи њиховој граници а међу тим установила нов гарнизон у Ковину, преко пута Смедерева. Ваљда тек не мисли да у накнаду за свиње, она извози своју војску. У том случају влада би наша требала да унесе у уговор и то: кад ови траже да се наше свиње могу извозити само у закланом стању, то и ми тражимо да њихови батаљони могу прећи у Србију само у закланом стању. Толико је доста од нас ради одржавања добрих суседских односа.
*
Ове недеље је поникло неколико нових листова. И како ти се све не зову, тако да човек не би умео да нађе име новом листу кад би га хтео кренути. Али, сви су ти листови ради општинских избора и за то је погрешка што су узимали она имена која су узела. Ти су се листови могли звати на пример: „Кмет“, или „Дијурна“ или „Комисија“ и у опште таква имена која би сама собом говорила да су ти листови кренути ради општинских интереса.
*
И ове недеље два човека пала у рупе канализације и разбили ребра и ноге. Ја не могу да разумем, какво је то задовољство код наших Београђана да падају у рупе. Чудо то, да свака престоница има своје нарочите пасије. Парижанима је на пример задовољство да се преврћу из аутомобила; Петрограђанима је пасија да се играју с бомбама; Берлинцима је пасија да се за сваку ситницу тужакају суду, а Београђани, они су сад пронашли то као шпорт, да падају у рупе.
Ако овај шпорт узме мало шире размере, мораће наша општина да ископа неколико различитих рупа у свима крајевима Београда, и да ставе табле са натписима: „Ове се рупе стављају на расположење грађанству Београда, ради падања у њих и разбијања ногу, ребара и свих других делова тела“.