Дубока ноћ. Једна биста дрема на своме подножју, уз које је прислоњен неки отрцан и осушен венац. На један мах, чув да неко ода стазом, биста протрља очи, ослухне и загледа се у мрак.
БИСТА: Ко је то?
ПОЈЕТА: (Извукао се на некакав начин из гроба па се упутио на Калимегдан и луња по стазама.) Ја.
БИСТА: Како ми изгледа, ми врло личимо једно на друго.
ПОЈЕТА: Тако ми Бога, са свим личимо. С ким имам част?
БИСТА: Ја сам споменик појете Икс.
ПОЈЕТА: Тако? Ја сам дакле ваш оригинал, јер ја сам појета Икс.
БИСТА: Па зар сте ви живи?
ПОЈЕТА: Ја, Боже сачувај, а ко је још у Србији дигао живом појети споменик. Нисам ја жив, него сам се вечерас извукао из гроба да мало прошетам. Ужасно ми је несносно у гробу. Мали, тесан гроб. Знате већ какав гроб мора бити који општина из признања поклони једном појети.
БИСТА: Но то већ могу претпоставити.
ПОЈЕТА: Дозволите ми једно питање?
БИСТА: Молим.
ПОЈЕТА: Кад сте откривени?
БИСТА: То јест… а, да, разумем. Свечаност открића… говори… песме… венци итд., јест, то је било пре две недеље. Али сам пре тога читаву годину дана био замотан у неко платно, једнако се заказивала светковина па одлагала и једнако приређивали неки концерти ради мога открића а ја једнако седео завијен у платно. Већ су деца која шетају парком почела да ме се плаше, нарочито предвече, а новине су ме прозвале „човек у џаку“, те једва на једвите јаде скидоше ми онај џак с главе. Којешта, нису га требали ни метати, ја нисам никаква гола биста какве Афродите или тако нешто; видите, имам и капут, направили су ми врло леп капут… apropos, кад је реч о капуту, знате шта ми се прекјуче десило? Интересоваће вас, врло ће вас интересовати?
ПОЈЕТА: Молим, причајте ми.
БИСТА: Прекјуче, знате, рано изјутра дошао је овде један јектичав шнајдер са флашом селтерске воде. Стао је предамном, па се пакосно загледао. Изгледао ми је мало чудновато јер сам му из погледа разумео да он не гледа у мене из неког поштовања што ја представљам појету, већ онако… кажем вам, пакосно, најзад поче да гунђа нешто и да ме псује, односно вас да псује. Знате, сви кажу да је капут на мени врло потрефљен а ви сте тај капут морали код њега правити. Је л’ те признајте ми у четири ока.
ПОЈЕТА: Да а нисам ни платио.
БИСТА: То сам већ познао по шнајдерову лицу а и казао је нешто кроз стиснуте зубе и ја сам са свим уверен да није узвикнуо: „Слава му!“
ПОЈЕТА: Није, извесно није.
БИСТА: А јесте ли још коме дужни?
ПОЈЕТА: О… још како… врло сам дужан.
БИСТА: Ја мислим да мене неће узнемиравати ваши кредитори осим што ће ме понеко попреко погледати. У осталом, јесте ли много дужни били?
ПОЈЕТА: Како да нисам кад сам скапавао од глади, од дуга сам и живео.
БИСТА: Па забога, зашто вам овај одбор који вам је подигао споменик није за живота одужио дугове, можда би још коју годину поживили.
ПОЈЕТА: (Уздахне.) Да сам имао од чега извесно би поживео још десетак година.
БИСТА: А јесу ли вам велики дугови били?
ПОЈЕТА: Четири хиљаде динара.
БИСТА: Четири…? Гле молим те! Ха, ха, ха!… Чујте, одите овамо ближе, нагните се да вам нешто на уво кажем.
ПОЈЕТА: (Принесе ухо.)
БИСТА: Чујте… Сам председник за подизање овог вашег споменика макао је на мени 4000 динара.
ПОЈЕТА: Тако?
БИСТА: Ал немојте то ником да кажете, то важи као тајна.
ПОЈЕТА: Молим, ја ћу тајну понети собом у гроб, јер ево, време је већ да пођем у гроб; скоро ће зора.
БИСТА: Да, пожурите, јер може наићи и онај шнајдер са селтерском водом а за такве вампире какав сте ви, опаснији је шнајдер и од самих петлова. Лаку ноћ!
ПОЈЕТА: Лаку ноћ!