Њих су се двоје упознали пре неких пет месеци. Она је била лепа бела Врањанка а он београдски трговац. И то њихово познанство довело их је сада обоје у врло непријатан положај.
Милева је лепа девојка од својих 20 година, кћи Јована Дуничића из Дубљанске улице бр. 24, а по занимању је „шнајдерка“.
Њен познаник, који је у овој малој љубавној афери добро настрадао, зове се Љубомир Стефановић, тргује платнарском робом и има радњу у улици Краља Милана бр. 119, преко пута кафане „Бели Орао“.
Када су се упознали, господар Љубомир је понудио белој Милеви, да ради бело рубље за његову радњу, што је она оберучке прихватила. Тако је она често долазила у Љубомирову радњу да узима материјал и да доноси израђену робу. А тако су почели и намигивати једно на друго и намигивали су пуна два месеца па намигивали још месец дана и тада примети бела Врањанка последице тога намигивања. Она сада тврди, да је пристала на то ашиковање само зато, што јој је Љуба обећао, да ће се оженити њоме.
Али, не лези враже, Љубомир Стефановић испроси пре неколико дана кћер једнога свештеника из Гроцке те је пре неки дан био и прстен и младожења је дошао у Београд весео и срећан, јер је, како се вели, имао да прими и 6000 динара мираза.
Шнајдерка Милева је дознала то, одмах видела пред собом своју несрећу, која ће после шест месеци бити још и много већа, па је стегла зубе и почела размишљати, како да осујети план свога љубавника или како бар да му се освети.
Ко зна, да ли би ишта било од тога размишљања, да господар Љуба није учинио једну некоректност, што би рекао Франц Јосиф. Када је у прошли понедељак — прича Милева — дошла као и обично у радњу, да прими материјал за израду, Љубомир је истерао напоље. И онда се она реши да му се освети, страшно освети, да га онакази тако, како неће ваљати ни Богу ни људима.
Јуче изјутра отишла је у бакалницу код „Камиле“ и купила есенцију за цеђ па се онда кренула дома. Код куће је по пропису скувала што се могло јачу цеђ, сипала га у једну лимену кутију па кутију завила у једне новине и пошла, да изврши своју намеру.
Било је шест часова у вече, Љубомир је у то доба стајао пред својим дућаном, када спази Милеву, где иде из далека и носи под мишком некакав пакет. Мислио је, да је то какав заостали рад, који носи да преда па се ни најмање није узбуђивао и високо држећи главу није хтео ни да гледа у њу. Она му приђе, одви лимену кутију и пљус! — сручи на њ сав свој паклени цеђ.
„Хтела сам му сручити у недра, у руке, на лице, да се осветим душманину, невернику, лоли!“ казала је Врањанка.
Љубомир је зајаукао, суседи се сакупили, први калфа одмах дојурио по жандарма, један мали шегрт почео јадник брисати свога газду те се љуто испекао и почео јаукати и скакутати с ноге на ногу. Оближњи бакалин донесе маломе мало зејтина те замаже руке. У тај мах стиже и жандарм, баш кад се атентаторка спремала да иде кући и јави шта је учинила, па да се после пријави полицији, како сама прича. Жандарм, који је дошао одвео ју је у кварт а мали шегрт је, трљајући намазане руке и усркујући сматрао за дужност, да још из далека опомене свога старијег калфу:
„Немојте се, браца Ђоко, прифаћати ‘ди је попрскало! А јао, и ја сам се изгорео!“
Љубомира су однели на колима кући. Он је повређен по левом увету, левом образу, левој страни врата и уста и једноме делу ока. Тежина повреде још није утврђена. — И атентаторка бела Врањанка жестоко се опрљила по рукама.
Обрањени Љубомир је саслушан у своме стану и он је клот изјавио, да појма нема, зашто га је Милева осакатила. Полиција ће сад да исправи криву Дрину.
Играчка плачка.