„Триста, без попа ништа“, — вели народна. Та пословица мора бити да је изречена у истим приликама каквим су се претпрошле недеље, у цркви Св. Марка, налазила три првобрачна и један второбрачни пар. Та четири, имајућа бити брачна пара, дуго су очекивали попове да их венчају, да их повежу брачним ланцима, да из споје до смрти њихове, или бар док се не разведу — али, попова нигде ни од корова.
Један поп, кажу, заборавио је да има венчање те недеље, с тога је дошао у цркву тек око 12 и по сати, а други поп, веле, сметнуо је с ума да и он има венчање, а сетио се тек онда, кад је црквењак отишао до његове куће и на то га подсетио. Дотле, пак, док нису попови дошли, кићеним сватовима било је остављено широко поље да свашта мисле о младенцима, и да, напослетку, дођу до уверења: да међу њима има и баксуза.
*
Четири младожење, у зимским капутима и подигнутим јакнама више ушију, и четири младе у лаким белим струковима (само је жандарова млада имала преко рамена пребачен боа од браун мачора без главе) очекивале су свештенике у великом нестрпљењу.
Сви ручни девери већ су напустили своје снахе, само то није хтео учинити онај девер у жандарској униформи. Он је остао веран своме побратиму и колеги, жандарму, који је на себи тада имао цивилно одело. А и да је хтео да је напусти, није могао. Снаха га је чврсто ухватила испод руке чак до мишица, и он је само могао да истури своју руку мало унапред, и да рашири прсте, које су покривале рукавице, за три нумере веће него што треба.
Укрућеном деверу цурео је зној са чела крупан као грашак, а није му ни на ум пала мисао да скине капу. Један сват, кад је то приметио пришао му је лагано на прстима и шапнуо му на ухо, да је заборавио да скине капу.
„Не, вели жандарм, војник под оружјем нигде не скида капу, па ни у цркви.“
„Знам, знам, одговорио му је на то сват, али ти тек не можеш младу сматрати за оружје.“
И тек онда кад је више људи из других сватова, пришло и објаснило му, да војници не скидају капу у цркви само онда кад чувају плаштаницу на Велики Петак, тек онда је жандар попустио, скинуо капу и обрисао зној.
*
Тачно у 12 сати ето ти првог попа. Убрзаним корацима оде право у олтар. Младенци се узмуваше.
По својој сили, коју ужива у служби отаџбине, први је довео своју снаху пред олтар, господин жандарм. Али поп одби венчање жандарма зато, што није собом понео потребно уверење, да, сем будуће, нема више ни једне жене. И један фифер отрча право кући по уверење, младенци се повукоше у страну, а њихово место заузе други пар.
Тада међу сватовима настаде живо интересовање за младенце, који су привремено одлучени од венчања.
„Знате ли историју ових младенаца?“ отпоче један сват из групе жандарове. „Тај је своју невесту спасао од ударца њене мајке. Њена мајка имала је обичај да мало више баци у кљун, и тада је немилице тукла своју кћер. Напослетку је ћерка била принуђена да побегне к једној тетки. Али је мати и тамо поче пропуштати кроз своје руке, и ако је кћи једно мирно и честито створење. Пре једно два месеца дакле, кад је она тукла своју кћер, сирота девојка надала је дреку и викала за помоћ. Светина из Палилуле зачас се створи пред њеном кућом, а ту однекуд испаде и онај жандарм, младожења. Он је одбранио ту девојку од удараца њене матере. Том приликом загледа се у њу, заљуби се и, ето, сад је узима за жену.“
„То је племенит жандарм!“ узвикнуше сви сватови, који су чули ову историју младенаца и повод њиховој вези…
У томе дође и други поп, и тада отпоче ићи све својим редом.
Венчања су се брзо свршавала, девојке су грабиле вино из руку девера, како би се што пре удале, а сватови су гладили своје трбухе и идеалисали о печењу и штрудли са сиром.
Жандарм је венчан напослетку, кад је донето уверење од куће.
И после тога зврчали су сватовски фијакери кроз све улице београдске Палилуле.