Газда Милета, трговац, што станује у улици Браће Недића, као да особито поштује празник Ваведење Господње, јер га је прекјуче богато прослављао. Свеједно је, где га је и како прослављао, тек главно је да је пред зору био пун као штука па је пошао кући, што но реч, све по ладу, да га не познаду.
Међутим то није била тако проста ствар. Газда Милета је негда становао у улици и згради, где је сада грчко посланство, и тај факат му је сад живо био пред очима. Непослушне ноге, помрачина и старе успомене направе велику збрку у глави Милетиној, те се он поче живље тетурати, да час пре легне у меке душеке.
И тако у тој журби и мислима газда Милета доспе пред Грчко Посланство, где се његова уобразиља, окрепљена и појачана добрим црним вином и старим успоменама, тако распали, да он уобрази не само да ту станује, него да је већ приспео и у предсобље.
У томе чврстом уверењу дакле, веселник се поче свлачити на улици пред посланством. Најпре скине зимњи капут и шешир и положи их на прљав тротоар, за тим капут, па прслук, па панталоне и најзад, као што је то свуда ред, седне на земљу те смакне и ципеле па се онда упути у „своју собу“.
За његову несрећу баш тада, када се он раскомоћивао на сред улице, ноћни стражар није био пред посланством, јер се пре тога појавио пожар у Мекензијевој улици те је морао отрчати тамо. Дакле, потпуно раскомоћени Милета упути се без икаквих сметњи у посланство, које није било закључано и туц овамо, туц онамо по ходнику, натрапа на собу — гувернанткину!
Шта је урадила гувернанта, када је у то доба ноћи видела да у собу улази човек и то у таквоме „анцугу“, није могућно знати ни казати, довољно, да се једва мало прибрала и ударила у вику за помоћ.
На њену вику добричина Милета се обрецну:
„Ша вишеш… ћу спаам, бре! Сутра ће се… питамо ша мирише овде, на, ау, мииси, невеницо!“
Пробуђен вриском гувернатином господин посланик појури кроз ходник и дојури у њену собу, где се пренерази угледавши гувернанту и газда Милету у најдубљем неглижеу.
„Ко сте ви? Код кога сте дошли? Шта радите овде такав?“ осу с питањима пренеражени посланик.
„Кој ти је… овај? А, жено… једна… ту… смо, ау, сутра ћу те питам пред… ау… пред конши-ши-шторију! Сад ћу да спаам!“
Запрепашћена гувернанта је сва бледа, онако како се нашли, дршћући почела француски причати збуњеноме посланику о незваном госту, док је овај стењао и трћио се да се свали у њену постељу, мумлајући при том:
„Шва-шва-бећи, а?… Ту смо, сутра ће се пи-пи-питамо, пред конши-ши-шторију. Па-па-зигу, бре, бре, кад научи па шва-шва-швапски!“
И таман је газда Милета успео да се коленима попне на ивицу кревета, кад га остраг шчепаше две руке и свукоше доле.
„Ћу спаам, бре!“ рече, па се обрте и исколачи очи кад виде још двојицу: на вику су пристигли и посланикови момци.
„Бреее, тро-троица!“ избаци сада пренеражени Милета, па чисто прекорно погледа још увек непомичну гувернанту, за коју је, разуме се, непрестано држио да је његова Љубица.
Па док се он мучио, да изговори реч „конзисторија“ буде изведен на поље.
Но док се ова комедија дешавала у гувернантиној соби, напољу се десило нешто друго. Ноћни стражар се вратио са места пожара, дошао на своје место пред посланство и мало се зачудио видећи на калдрми цео Милетин „аусштафирунг“. По својој дужности он покупи све то, сподбије и однесе у кварт врачарски.
Отуда је дошло, да кад су момци извели на поље раскомоћенога Милету, тамо не беше ни стражара ни каквог одела. Не знајући, шта да чине с њим, кад нема стражара, момци се задовоље тиме, што су незванога госта уклонили са грчког земљишта, па га оставе на улици, уђу унутра и закључају врата за собом.
Тако се Милета нашао опет у своме предсобљу — то јест на улици. И таман беше поумио, да ту мало прилегне, када, на његову срећу наиђоше неки његови другови. И ако су се мало као изненадили видећи чист веш Милетин, ипак су брзо схватили ситуацију, те сподбију јунака под мишке и одведу га кући, његовој правој и истинској Љубици. Шта је тамо било не тиче нас се.
Полиција је познавала Милету као мирног, вредног и поштеног човека, коме се, као сваком смртном човеку, десио малер, те га је одвела грчкоме посланику, те се веселник извинио и посланик му све опростио.
Са гувернантом се том приликом није састајао.