Београдска Палилула није више оно, што је била пре двадесет година. Данас јој је остало још само име и оно неколико пунокрвних Палилулаца са својим колима и воловима и својим сељачким кућама тамо горе чак у врху Палилуле. Па и они нису више они стари, прави Палилулци. Ретко ћете наћи кога од палилулске омладине, да није у каквом певачком друштву. Све то лепо иде напред и корача с духом времена. И сада купите дрва на Сави, па пођите за палилулским рабаџијама, који их преноси вашему дому, и чућете га, како, корачајући поред својих кола, сасвим нотално певуца: „Еј, трубачу, с бојне Дрине, да заструби збор!“ а кад волови при томе удару у страну, он ће опет постати онај прави Палилулац, па ће прекинути песму и подвикнути:
„Ајс жер, ку’ћеш тамо… и ту се помену воловска уста и запљушти батина.“
И ето то су још последњи остаци старе лепе Палилуле. Данас је тај крај један од најлепших и најотменијих крајева наше престонице. Некадашње војничко гробље на Тркалишту ишчезло је. Чувени Таш-мајдан је ограђен и куња онде као отворена рана, а око њега су подигнуте модерне грађевине. Пред њим је трг са животним намирницама, а за њим велики сточни трг. У том крају станује виша и највиша интелигенција.
*
И све то као да није знао неко од виших официра. Тај неко од виших официра мислио је да тамо изгледа све онако, како је изгледало пре двадесет и тридесет година. Јер да је то знао, без сумње не би јуче направио читаву узбуну у томе крају. Овако пак направио је читав скандал, за који ни у ком случају не треба да остане некажњен, иначе се мора помислити, да је Београд нечији спахилук, по коме може госа да вршља како хоће.
Да чујете шта је било:
*
Јуче по подне у 2 часа плотунска пушчана паљба тргла је из мирног празничног одмора цео палилулски крај. У сред вароши осули су плотуни са толиким треском, да је одјекивао цео онај крај; најпре плотун за плотуном, онда убрзана појединачна паљба па опет плотуни.
Све живо беше поплашено скочило на ноге. Људи су без капута и у папучама истрчали на улице, прозори се поотварали и на њима се помолила преплашена и узневерена деца и женскадија. Питали су поплашено: „Наопако, шта је то сад?“ и нико није умео одговорити. Међутим је пуцњава постајала све жешћа а чинило се као да бар два батаљона војника учествују у тој паљби, што је долазила из близине Тркалишта. Није потрајало дуго па је свет трчао кроз све улице пут места одакле је долазила пуцњава. За тили час су се кафане испразниле, домаћини се обукли на врат на нос и појурили, да виде каква је то несрећа, док су жене и деца остали узневерени и пренеражени. Одмах се почеле правити разне комбинације, које су се већином доводиле у неку везу са радничком демонстрацијом. Страх порасте још више, кад почеше улицама трчати и војници, које су, без сумње, њихови официри, што станују у околини, послали, да виде, где се бије тај љути бој. Уопште тај крај је тога тренутка живо подсећао на почетак Матавуљевог „Ускока“ и страх Которана од мирних Црногораца.
*
Што се више примицало палилулској пијаци света је било све више, а пуцњава све јача: долазила је из Таш-мајдана.
Један споредни, пречи пут, води кроз порту Цркве Светога Марка, самом ивицом мајдана, право на пијацу. Та ивица напуштенога мајдана је један одсечан, готово усправан, доста висок зид. И на томе путу и на самој ивици зида и испод њега начетила се маса људи, жена и деце а нови су задувани и преплашени непрестано пристизали. Призор је био врло интересантан.
Доле у дубини, куда води са једне стране пута блага низбрдица, стоје један поред другога, са карабинима у руци, пет редова из 4. коњичког пука, а иза њих један млад потпоручник. Окренути су ономе усправноме зиду поврх кога води пут, па су, удаљени једно од других петнајест корачаја, осули на њ бесну ватру. Пуцало се и плотунима и без реда, као у најжешћој борби; није се гледало где се бије, него само да се пали. На зиду су од куршума остајале беле ружице, као кад би се неко брзо и вешто бацао алатом на њих. Војници су показивали особиту окретност. На себи су имали по две фишеклије, застали би, обрисали зној са чела, напунили фишеклије па отпочели понова паљбу.
Како некадањи Таш-Мајдан представља један склоп, то је онда лако појмити, што је пуцњава изгледала онако страшна и што је одјекивала у целоме оном крају вароши, тресући прозоре на околним кућама. То шенлучење трајало је скоро пун један сат.
Када је свет дознао шта је, крстио се и чудио, а са многих страна се чула оправдано примедба:
„Ово може само у Србији да буде.“
*
Можда ће се ко наћи да објасни, нашто је била та пуцњава и шенлучење у сред вароши; имају ли војници своја стрелишта, има ли кога, да води рачуна о спокојству београдских грађана.