Данас је уз многобројно учешће Београђана свих редова сахрањен познати стари београдски грађанин Коста Шуменковић.
Ретко има старијег човека у Београду, који не познаје, ако не лично, а оно бар по чувењу, покојнога Косту. Он је био не само редак оригинал, него и редак човек и редак Србин. И данас кад хоће ко кога да упути, како да се орјентише у близини Тркалишта, рећи ће му:
„Иди право Фишеклијом до Шуменковићеве кафане…“
А кад би га тај погледао као питајући га, ко је то и где је то; он би му се као прави Београђанин зачудио: Матор човек па не зна за Шуменковића и његову кафану!
И то, што је покојни Шуменковић био тако познат и веома омиљен, има с правом својих јаких узрока. Док већина људи његовога порекла и његовога образовања гледа, дошавши до богатства да га сакрије и да га све више повећава, дотле је покојник, добар Србин и добар човек, давао оберучке, и капом и шаком, свима и свакоме.
Још у својим млађим годинама прочуо се био као вођа једнога дела старо-србијанских добровољаца у нашим ратовима. Тада је уз покојнога Милојевића увек био и командир Шуменковић. Професор Милојевић је помагао Косту саветима, а Коста, тада већ имућан човек, помагао је и својом снагом и својим новцем Милојевића па тиме и српску ствар.
Можда га је баш покојни Милојевић, његов добар друг и пријатељ, научио да воле и поштује књижевнике и уопште људе од пера. Још у оно доба био је Милојевићев мецена, па је после продужио тако до краја свога живота.
Кад би дошао к њему какав књижевник, који није имао новаца да подмири своје књижевничке и човечанске потребе, Шуменковић га је частио и давао му готова новца, колико год је зажелео, не разбирајући много о књижевној вредности молиочевој нити о његовим стварним потребама.
Кад се дознало за ову ретку особину Шуменковићеву, онда је и многи весељак, који нигде у заводу не би могао добити новаца, пуштао косу, облачио отрцани капут и одлазио Кости, молећи га, да у њему потпомогне сиромашну српску књижевност. И газда Коста је давао, можда и не знајући, шта књижевност има да очекује од таквих књижевника.
Кажу људи, који су добро познавали покојнога Шуменковића, да апсолутно никога није одбио кад би му дошао и замолио га за потпис на меници. Они, који су знали за ту његову особину, и књижевници и обични смртни, обилато су је употребљавали, а Шуменковић је увек частио, потписивао менице па их после и плаћао, никада не питајући за акцептанта, нити га тражећи.
Као карактеристика весела срца и оригиналности покојнога Косте Шуменковића, нека послужи ова мала епизода.
Пре неколико година је Шуменковић купио на новоме гробљу гробницу, дао да се лепо озида и огради, да се намести надгробни споменик и у њега утисне његова слика, па је онда хтео да освешта још празни гроб, у који су га данас положили. Донео је на ново гробље печено јагње и неколико литара вина, позвао неколико добрих пријатеља па су се ту на гробу почастили, и онда је Шуменковић задовољно рекао: „Сад сам појео сам себи даћу!“