Данас још скоро свако село у Србији има своју баба Ранђију или тако неку бабу, која зна да баја, врача, гаси угљевље, даје разне траве и лекове и још триста других ствари. Таква баба не ужива у селу ни најмање угледа, али је ипак село храни и издржава. Најзад њено знање и вештина и нису некакве опасне ствари. Све је то већином наивно, смешно и глупо па бар ако не помаже оно и не одмаже много.
Када сам пре осамнајест година ступио у гимназију и становао код једне честите старе госпође у Пожаревцу, добијем једном приликом крајнике. И ако је моја газдарица била образована жена, која је лепо одгајила и васпитала пуну кућу деце, ипак се ни она није могла отрести сујеверја о бајању. Када је било у вече, извела ме у двориште па сам клекао и окренуо се месецу, а она је стајала иза мене па поновила пет пута реченицу: „у курјака четир ноге и пети реп, то ти био лек!“ Онда сам ја три пута дунуо на месец и ствар је била свршена. После су ми дали још и мало нишадора и жута шећера обавили око врата мокре облоге и после три дана крајници као да су руком однесени. Ето, дакле, да и бајање помаже.
Што се такав начин лечења још одржава по селима, није никакво чудо, али да бајање може и у сред престонице још кога хранити и одевати, то је не само чудо, него и брука.
По крајевима Београда још и данас има матера, које, чим им се дете разболе, трче по баба Кату циганку. Ката долази и одмах ставља дијагнозу: „Има црви! То није ништа друго. Да ћеш ми толико и толико па ћу ја на твоје очи да га извадим“. Неразумна мати пристаје под таквим условима и докторка Ката врши своју операције.
Одвратне су и жалосне те ствари. А најжалосније је, што то може да постоји данас у сред српске престонице. Да чујете само један такав случај.
Јутрос уђе у нашу редакцију један циганин: висока раста, црн као и сваки циганин, црне браде и бркова и доброћудног, весело-збуњеног погледа. Обучен у композицију разног пензионисаног господског одела, купљеног, на сваки начин, или пилићима или можда гускама. У рукама држи некакав манускрипт, приђе столу па ми га пружи:
„Ево, господине, Бога ми ја сам сам писао, баш еве овом руком, све ја сам, онако како сам знао и умео. Па да се штампа молим те, нека свет види шта ради Ката по Београд, славу јој циганску!“
Узмем из његових руку манускрипт. Два табака хартије једно у друго: онако како их је купио за марјаш у бакалници. На једној страни неке куке и вериге. Гледао сам у њих,а он ме је непрестано уверавао онако снисходљиво-поносито.
„Богами сам ја сам писао, убио га Бог ко те лаже, господине! Жива ми деца, а имам их — —“
„Добро, добро, видим већ, да си сам писао.“
Скуписмо се те протолковасмо његове јероглифе. Писац се доброћудно а блажено смеје па ће најзад упитати:
„Је ли ће се, штрампа, господине, жива ти жена?“
„Хоће, хоће, немај бриге, велим му ја љубазно, онако више из пажње према својој жени, и ако још нисам жењен.“
Мило писцу, Боже, мило, па вели:
„Само молим те као брата рођеног нека се штрампа и моје име, нестрећа једна циганска, а ја сам, знаш, Васа Гарашанин, чувени Гарашанин! Тако ме зна цео Београд, и полиција“, вели он па се испрси.
Још се Васа разабрао кад ће изаћи његов напис, лепо се захвалио па оде певајући нешто кроз зубе. То се ваљда тицало његове земљакиње Кате.
Ево, дакле, шта пише чувени Васа Гарашанин:
Чувена палилулска врачарица Ката Васиљевићка Циганка из ново село коју је кварт палилулски 904 казнијо са 30 дана затвора па и данас упражљава своје Лечење по коме је нужно да је на фијакери воду својем кућама јер има врло важне Лекове. Лекове су ове црви из балеге или један ћуп трице и покваси па стоје 4 или 5 дана и тако се уцрвља па мете под горњом усном и Парче Босиљак па баје и тако црви болеснику све изиђу на површини и чувено је што Ката вуче на цевку и дува у шаку и црв испада али кад је неки примети она га прогута. Тако ти јадне жене пате по палилули од Кате.
Немилице плаћају кад виде да децама црви испадају.
Тако господин Гарашанин. А полиција сада нека тражи Кату па нека јој вади црве, ако има цевку и ако уме.