У великим градовима иде све на велико. Тамо има доброга у великој множини, али су сразмерно томе заступљени и зло и несрећа. Једна од великих незгода у светским градовима јесте маса неморалних женскиња. Становништво таквих градова, састављено је из најразноврснијих елемената, из створова, који су се ту стекли са све четири стране света, такво је, да се никада не може свако познавати ни распознавати.
Отуда је дошло, да честите женске не смеју ни дању ни ноћу ићи улицама без мушке пратње, ако не желе да се изложе великим неприликама и насртајима разних индивидуа или чак и поштених наивчина, које врло лако погреше адресу. Зато берлинска полиција сада строжије но икада пре пази на такве муштерије а судови их најстроже и без милости суде. Довољно је, да се честита женска обрати позорнику и покаже „господина“, који је узнемирава, па је „господин“ сигуран, да му не гине шест месеци или чак годину дана затвора. На тај начин мисле берлинске власти, да спрече то зло, што га собом доноси велико-варошки живот.
Но, што је то тако у великим градовима, који имају милионе становника, и није какво велико чудо; али да видите јада, да је и наш мали Београд почео у том погледу постајати „модеран“. И код нас већ, где и деца могу и умеју да направе разлику између женскиња и женскиња, и код нас се већ почело „по западњачки“. Да оставимо за сада оне „мртве страже“ сумњиве и несумњиве господе на угловима београдскога шеталишта, па да испричамо само два карактеристична случаја.
Једна честита чиновничка кћи дошла је из унутрашњости у Београд у походе. Једнога дана, одмах по своме доласку, изађе око 11 часова пре подне у чаршију ради куповања. Када се по часа затим враћала дома, на Батал-џамији јој дрско приђе један „блудећи витез“ и без икаквога увода јој скреше:
„Ах, госпођице, ваше ми се очи допадају. Где се можемо наћи?“
Поплашена девојка нагне бежати као кошута, али насртљивац није попуштао, него је као цигански просјак јурио за њом све до куће, где се тек покуњио, кад је видео, да је могао настрадати.
Што је у овоме најлепше, то је, да је тај јуноша, што стално блуди по Батал-џамији и уврће свој „штолц“, своје бркове, свршени великошколац и син честите породице.
Други случај је још лепши. Неколико балаваца, истераних ђака и сокачких бавадаџија поставило се код апотеке на углу улице Два Бела Голуба, где стаје трамвај, па праве „ероберунге“.
Ту чекају трамвај шипарице, које се из приватних школа враћају својим домовима. Зимњи дан па је већ у пет часова мрак. И тим мраком користи се та распуштена дечурлија. Приђу девојчици па као бајаги обавештавају се:
„Молим вас, госпојице, куда вози овај трамвај? Ми знате, хоћемо у Топчидер.“
Њихови безобразни погледи и кикот поплашише девојчицу те удари у бег, а за њом се хоре разне ласкаве речи и изјаве љубави. Сирото дете дршћући дође кући и сутрадан се ни за живу главу не усуђује само из школе.
Један од вођа ових каваљера је накакав истерани гимназиста, коме је занимање, што му је отац књижевник а он као бајаги члан некаквог певачког друштва.
Против овог ружног обичаја треба енергично устати. Женске имају за то своје амреле, родитељи и браћа шаке, а власт закон. Два три драстична случаја, па ће се одмах изгубити овај ружан обичај, што је почео и код нас да цвета.