Сад и београдска полиција има своје дете, или управо своје подсвојче. Добила га је на поклон од — улице. То полицијско дете зове се Милорад Бајић, па и ако му је тек десетак година, већ је до сада задало много брига и једа својој помајци полицији.
Отац му је жив, али је древна пијаница а и мајка му не седи скрштених ногу, те немају када да се брину за свој пород, већ су га избацили на улицу у наручје случају.
Као мангупче од заната мали Милорад би се често појавио у пратњи жандармовој пред писарем кога кварта а и господин Жика је чешће имао прилике, да при јутарњој смотри над својим питомцима из затвора Главне Полиције наиђе и на то мало мангупче, коме је Главњача постала сталан хотел. Ни шамари ни апса ништа нису помогли. За батине је био огуглао а у апси се осећао као код своје куће, јер свога дома није ни познавао. Остављен случају да га васпита и научи животној мудрости, он је са улице скупљао све своје знање и по кадшто нешто од потребних му ствари испред туђих дућана, а и једно и друго се обично кажњава.
Ономад пак као да је београдско мангупче Милорад Бајић једним „генијалним делом“ завршило своју мангупску каријеру и отпочело шегртску, која ће трајати Бог зна колико а завршиће ко зна како.
Пре неколико дана беше, наиме, нестало из Београда три дечака, који су били у добу од 9, 10 и 11 година. Сироти родитељи поломише ноге трчећи и тражећи их по целоме Београду: распитивали су свуда и на сваком месту, али њих нема па нема. Најзад се забринути родитељи обратише за помоћ и полицији, али је и сав труд полиције био узалудан: деце нема као да су у земљу пропала.
И сада можете мислити како су се изненадили и они и полиција, када им прекјуче у прилогу под „земунско проглаварство“ посла сва три детета и са њима Милорада Бајића, полицијско дете.
Кад оно шта је било? Деца направила на улици познанство са полицијским дететом те их оно позове да их части са по једним путовањем у иностранство. Радосна деца, која и иначе нису била баш далеко одмакла од свога новог пријатеља и још новијег импресарија, пристану на понуду његову па одмах и крену на далеки пут. Полицијско дете смести мале путнике у један чамац, који је позајмио тамо негде на Дунаву када никога није било у близини па завесла и запева: Плови, плови лађо моја…! и својим детињим рукама срећно превезе и себе и своје штићенике у другу царевнину. Они су сада после свога званичног повратка из гостовања и одали достојну похвалу његовој морепловској вештини, јер су у полицији једнодушно изјавили, да њихов импресарио уме дивно и да весла и да крмани.
Када је дакле та „чета мала али одабрана“ дошла на пречанску обалу, одмах се упути у Земун, ту пљуне у своје шакице и отпоче гостовање. Али су били лоше среће, јер их брзо укеба полиција када су доста вешто и окретно шанжирали робу испред земунских дућана под своје капутиће.
Доведу их у „градско поглаварство“ и ту се, морамо признати, према њима некакав полицајац понашао веома негалантно, јер им је, како прича баш само полицијско дете, рекао:
„Мрцине једне, зар сте ми дошли само из Београда да својим крађама узнемиравате Земун!“
Па му бездушнику чак ни то није било доста, него их осуди по пет дана затвора па им по издржавању стави нумеру деловоднога протокола и спроведе у Београд, где приспеју нешто мало изгладнели, али ипак, хвала Богу, у најповољнијем здрављу.
Импресарио је веома задовољан и својом трупом и првим резултатом свога путовања у друге културне јевропске државе, али с тиме није ни најмање задовољна његова помајка београдска полиција.
Искупе се дакле увече полицијски писари па стану лонџати, шта да раде са својим дететом, кад је такав штрангов. И најзад се реше, да га даду у шегрте. Од трговаца из главне чаршије покупе од кога панталоне, од кога шајкачу, од кога ципеле а један милосрдан шнајдер сашије му од некаквих старих панталона прслук, те се тако полицијско дете дуздиже и постане кандидат за шегрта, а већ сада изгледа готово боље него ли и само Митанче чираче, када га је чувени Ивко јорганџија био намодио за своју славу Светога Ђурђа.
Сад је још само мука пронаћи храброг мајстора, који ће имати куражи, да прими полицијско дете. За то време оно се налази под строгим надзором своје помајке, прима следовање од пола тајина и порције жандармске чорбе, ноћу спава на једној клупи у Главној Полицији а дању послужује жандарме и практиканте и шеће се по полицијском дворишту, високо држећи нос.
Ко хоће да од полицијскога детета створи добра и поштена радника, нека се пријави његовој помајци, београдској полицији.