Београдске бабе, нарочито оне које су наглуве, чувају се трамваја као живе ватре, и обично бирају крај улице. Е, али јуче се прохтело једној баби да се шета баш средином. Узалуд је кондуктер лупао из све снаге у звоно. Слаба би помоћ била чак и онда, да је у трамвај смештена читава звонара Саборне Цркве.
Пошто је опасност била блиска, један милосрдан путник скочи с трамваја, дохвати бабу за рукав, али у истом тренутку и њега закачи трамвај. И онда, онда се направи читава гомила! Баба оздо као постамент, а милостиви Самарићанин озго на њој, као живи споменик.
Јест, али људско милосрђе има својих граница и чим се та граница пређе, онда може да заигра и кишобран по грбачи нашег ближњег. Тако је и овде било.
Господин спасилац осу паљбу и речима и ударцима по баби, која је била виновник целом малеру. „Који те ђаво носи“, викао је разгњевљени господин, „матора вештице, да се трпаш испред трамваја. Да човек изгуби живот због тебе, глува наказо“…
И шамари поново почеше да пљуште по бабином лицу, десно и лево. И да није пре била глува, оглувела би сигурно од њих!