Ах, јучерањи дан, јучерањи дан. Цело јутро миришем стругани рен, трљам вратне жиле шпиритусом, повезао сам главу хладном крпом и метнуо две кришке кромпира на слепе очи. Не могу никако од јуче да се повратим од силних утисака.
Ја бих требао јуче да сам био стонога или бар данас да сам сторука па да испишем све јучерање утиске.
Замислите само збор, демонстрација, па пала једна фирма на београдској пијаци без учешћа наших адвоката и трговачког суда; па онда јуче изашла два отворена писма упућена мени, једно у „Политици“ а друго у „Вечерњим Новостима“, па сам уз то добио још четири писма поштом са различитим интересантним садржајима, али таквим које остављају дубоке утиске код човека. И онда је ли чудо што се данас тако осећам?
У јучерањем збору народном има пуно детаља које не видим или нећу да видим, али једно видим а то је: силно, натприродно, надчовечанско одушевљење. Веле да је за председника збора био изабран Димитрије Ђорић овд. индустријалац, да се он топло захвалио и да је збор тим избором био толико одушевљен да је Миту Ђорића носио на рукама. Ако је све то тачно тј. ако се ово последње утврди да је Мита Ђорић ношен на рукама онда је то збиља морало бити натприродно одушевљење и такав подвиг да су тиме демонстранти искупили све грехе.
У осталом бољега кандидата није збор ни могао наћи но фабриканта мастила. У овоме рату царинском са Аустро-Угарском нико не тражи са наше стране да падне крв, али се тражи мастила. Јест, јест ми морамо жртвовати и последњу кап — мастила водећи овај рат.
Прво и прво колико се ту чланака написало, па колико дневних вести, па онда колико су се наши министри проћеретали и колике силне говоре држали о томе питању, та они ће, само ако продуже толико се интервјуисати, потрошити пола домаће производње мастила; па онда колико нам је само мастила потребно да декоришемо куће, редакције и дућане у новом сеционистичком стилу. Ја се богами бојим, ако се нешто обнове трговински преговори са Аустроугарском, да ћемо бити у забуни са немања мастила те нећемо моћи да направимо преписку са Аустроугарском.
Хотећи да пишем о јучерањем дану, ја сам у великој забуни већ и с тога, што не могу да пронађем ко је у ствари јунак јучерањег дана. По правилу то би имао бити Раја Поповић, али како ће он врага бити јунак дана, када је побегао са свога рођеног збора. Или можда Мита Ћорић? Ал не може бити ни он јунак дана, јер су много већи јунаци они који су Миту Ћорића могли носити, но он сам.
Једнога сам ипак у гомили спазио и тај а нико други биће јунак дана. Изгледао је као Отело, само што му је једна страна образа изгледала више плава а друга црња; крагна од кошуље била је сасвим црна а руке као да су у црним рукавицама. По панталонама, прслуку и капуту било је овде и онде, несиметрично али врло декоративно, попрскано мастило. Он се дере из свег гласа и том сам приликом видео да му је чак и језик убрљан мастилом. У први мах мислио сам, да тај човек није случајно американска реклама, коју је Ђорић кроз Београд пустио за своје мастило, па он, Ђорић, натерао њега, рекламу, чак и да није мало мастила, само да би доказао да није ни шкодљиво. После већ, кад сам видео да тај „човек од мастила“ води и важну реч на демонстрацији, рекох: неће ово бити реклама, ово је јунак данашњега дана; јунак, који не жали и последњу кап мастила.
Боже мој, како је то у другом свету са свим друкче. Тамо код њих би јунак дана могао бити само какав „човек од пера“, а код нас није тако, код нас је ето јунак дана „човек од мастила“.