Истерани су, пре неки дан су истерани из квартира и то не зато што нису плаћали кирију, него баш зато што је најпре она загризла јабуку па онда натерала и њега те и он загризе јабуку.
Он се зове Паја а она Јуца и узели се тек пре годину дана. Она до душе није постала из његовог ребра али су ипак њему пребили ребра док је до ње дошао. Њу је волео неки бандиста из гардијске музике а Паја се наврзо, наврзо, док једне ноћи није пао бандисти шака те му овај одсвирао нешто са врло дугачким нотама. Кажу да му је том приликом и ребро било нагњечено али и поред тога он је остао сталан при својим симпатијама и хтео је пошто пото Јуцу.
Па најзад и добио је и оженио се. Он до душе није имао никаквог занимања, са свим онако као и праотац Адам, али се ипак оженио јер га је његов стари чика примио бесплатно у стан. И тако су у тој малој кућици, у једној уличици испод Скендер бегове улице, проживели ову годину дана као у рају, Паја, Јуца и њихов чика, а живели би и даље срећно али — као што је то и по библији ред — појавила се змија. И та змија нико други није био него онај — поднаредник бандиста.
Мало мало која ноћ да прође а тек се оном уличицом где је био Пајин и Јуцин рај, разлеглне труба и јечи Дорћолом мртвачки марш бетовенов. То кобајаги бандиста одсвирава своју тугу за Јуцом. Тако бандиста свира данас своју тугу, тако сутра и већ сва деца научила његову тугу напамет, оно што су деца, ништа, него и сам чика научио па по цео дан и он дува кроз усне бетовен и ако шта друго почне а оно изађе на бетовен. Најпре досади бандистова туга чики, досади Паји, досади Јуци и досади целој улици, те је крајње време и било да престане.
Јуца се најзад преломила да отвори прозор и од тога доба сасвим је престао да се ори Дорћолом мртвачки Бетовенов марш већ где и где кад, чује се кроз глуву ноћ весели марш „Узданица“. После је већ и то престало јер, кажу, да се бандиста умео користити отвореним прозором.
Шта је даље било ја не знам, још се нисам распитао о свима детаљима али и то што знам то је да је Јуца загризла јабуку.
Паја је до душе код чике имао бесплатан стан али, како није имао никаква занимања, није имао никад трошка да као човек изађе у кафану или бар попуши цигару две.
Јуца њему једног дана да динар на трошак и он га прими и не питајући је од куд јој. Ето, том приликом и Паја је загризао јабуку.
И тако је сад у оној малој кућици живело њих четверо. Чика, Паја, Јуца и змија, која није у ствари живела у кући него тако, била скривена у лишћу.
Али како који дан а бандиста све се више и више припитомљава и већ сад поче и да се не крије па поче чак и са трубом да долази, па не само да долази но поче и да свира, онако исто као што је пре неки месец свирао по улици.
Разуме се да то већ чика није могао више да трпи и прекјуче Паја и Јуца изгубише рај. Истерао их је чика из квартира да се потуцају по свету и у зноју лица свога заслужују убудуће кирију.
И сироти дорћолски Адам и Ева, ево већ трећи дан немају квартира, већ се потуцају и једнако распитују где седи онај бандиста, који им је одсвирао срећи, али не могу никако да дознају.
*
Иако је ово ситан београдски догађај, ја сам га записао, записао сам га зато, што ме подсећа на истеривање Адама и Еве из раја, и што и овом приликом могу да поновим оно своје: све је то већ једном било.