(одломак)
Успомене, доживљаји и сазнања : детињство и младост : (1879-1909) / Милутин Миланковић ; уредник Татомир П. Анђелић
Године 1905. проширило је предузеће барона Питела свој делокруг и у правцу извођења канализационе мреже великих вароши. Први такав посао извршен је, мојим заузимањем, у Београду.
Била је прека потреба да главни град Србије добије савремену варошку канализацију. Зато је године 1904. општина Београда основала нарочити технички одсек, поставила му за руководиоца једног војвођанског инжењера, стручњака за пројектовање и изградњу канализационе мреже, и додала му неколико квалификованих младих инжењера да израде тај посао. Међу тим младим инжењерима налазио се и мој друг Веселин. Пројект је довршен 1905. године и онда позван познати немачки стручњак професор Соне (Sonne) да га оцени. Када је то учињено састављен је у управи општине нарочити стручни одбор да распише и руководи лицитацијама за давање појединих деоница канализационе мреже у посао. Један, по својој струци најближи, професор Велике школе био је председник тог одбора. Тај одбор одлучи да се извођење радова повери само онаквим предузећима која су такве послове већ извршила у већој мери, и у томе смислу распише лицитацију за прве две деонице канализационе мреже вароши. Прва деоница обухватала је велики колектор савске, а друга такав колектор дунавске падине вароши, оба са околним деловима канализационе мреже. Споменутим ограничењем могао се тај посао поверити само страним предузећима. Зато је објава о расписаној лицитацији публикована и у страним стручним часописима, а мој друг Веселин ме на њу упозорио нарочитим писмом.
Половином августа 1905. стигох у Београд да онде припремим све што је потребно за подношење понуде за изградњу расписаних деоница варошке канализације. Дознадох да су већ неколико недеља пре мене онамо стигли представници двају немачких предузећа из Берлина и Диселдорфа (Düsseldorf) и ступили у везу са члановима стручног одбора општине, а нарочито са њиховим председником, са којим се виђају сваки дан. Када га и ја посетих да му се представим, дочека ме толико достојанствено да му се после неколико речи дубоко поклоних, окренух му леђа и одох. Одговорићу му, мислио сам у себи, понудом предузећа и пожурих се да прикупим што тачније податке за калкулацију те понуде. Обиђох са Веселином цео терен на којем ће се извршити канализација, разгледах стање његове „турске“ калдрме, а о природи земљишта дадоше ми очевидног извештаја велики ископ, дубок шест метара, на ономе месту Теразија где се баш онда требало почети са подизањем данашњег хотела „Москве“, и још неки други фундаменти зграда које су се онда подизале у том крају Београда. Распитах се тачно о набавци и цени потребног грађевинског материјала и радне снаге.
Проучих савесно све детаљне планове за расписани део канализације и обавестих се тачно о свима појединостима њене изведбе код Веселина и његових другова у техничком одсеку општине. У тима плановима били су тачно уцртани сви појединачни профили канализационе мреже, но ту није било саопштено колики су бетонски пресеци њихови да би се могла израчунати потребна количина бетона за сваки од тих профила и унутрашњег углачаног цементног премаза или облоге керамичном циглом. Радећи по цео дан, израчунах све те и друге податке који су се односили на дубинске категорије каналских ровова и стање подземне воде у њима. Са тако припремљеним подацима дочеках Негрелија, који стиже у Београд пет дана пре лицитације.
Са Негрелијем дођоше из Беча представници бетонских предузећа „Pittel und Brausewetter“ и „N. Rella und Neffe“. Потребно је да и о њима проговорим коју реч.
Представник првог од наведених предузећа био је Атилио Рела (Atilio Rella), синовац оног Никанора Реле којега сам већ споменуо међу првим предузимачима бетонских грађевина у Бечу. Петнаест година старији од мене, Атилио беше још увек пун младалачког полета и јужњачког ентузијазма. Умео је то своје одушевљење пренети и на своје слушаоце, иако је, као рођени Италијан, у немачком говору правио граматичких грешака. Том својом способношћу постао је апостолом модерне технике, а нарочито њених тековина на пољу хигијене. Када би дошао у коју варош Аустрије да онде одржи јавно предавање о варошкој хигијени, о нездравој и кужној води која се онде пила, о тифусу и другим епидемичним болестима, па о потреби водовода и канализације вароши, сви присутни били су убеђени да се не сме часити ни дана да би варош дошла до тих благодети модерне технике. Јавно мнење стало би листом уз Атилиа и за кратко време приступило би се том послу. У међувремену би се Атилио, жовијалан и љубазан какав је био, спријатељио са свима меродавним личностима вароши и при додељивању посла остајао победник над свима конкурентима. Када се, још док сам ја студирао технику, стари Никаноре Рела повукао у миран живот, а предузеће, које је са Атилиом био основао, предао својим зетовима, Атилио је раширеним рукама примљен у предузеће Питела и Браузеветера. Ту је освајао, један за другим, послове на канализацијама аустријских вароши, раширио делокруг предузећа, а себе обогатио осигураним уделом у свима пословима које је предузећу прибавио. При томе је био и шеф филијала предузећа у Прагу и Брну, а у моје доба био је у централи предузећа у Бечу и виђен члан Удружења инжењера и архитеката, са којима је свима живео у пријатељству. Његова љубазна личност која је свугде стицала пријатеље и обожаваоце била је јак адут у рукама предузећа.
Представник предузећа „Рела и Нефе“, који је са Негрелијем дошао у Београд, Еренштајн (Ehrenstein), био је, поред зетова Никанореових, трећи власник тога предузећа. Озбиљан, тих, био је сушта противност Атилиу, јер док је Атилио изговорио хиљаду речи, није Еренштајн ни прозборио, а никада се није насмејао. Али био је честит човек, а ко је стекао његово пријатељство, могао се на њ ослонити.
Када се нас четворица нађосмо у Београду, у истом хотелу, за истим столом при ручку и вечери, осетисмо се, иако смо били конкуренти, као савезници против заједничких супарника, инжењера из Немачке, арогантних и безобразних, који су на нас гледали са уображене висине. То нас је приближило. По цео дан радили бисмо, сваки за себе, но ја са Негрелијем, у својим хотелским собама на калкулацијама за наше понуде. Кад бисмо се нашли за столом, стављала су ми она двојица извесна питања потребна за калкулацију, а ја сам им, са пристанком Негрелија, давао сва жељена обавештења. А и у току дана дотрчао би Атилио у папучама и пиџами у моју собу да му извршим који рачун својим логаритмаром и дадем му податке о квадратури каналских профила. Ручали смо и вечеравали кад за то стигосмо, у најнемогућије часове дана. Но када се приближавало вече, Атилио би напустио свој посао, обукао се и појурио на Калемегдан да оданде посматра залазак сунца који је онде, изнад Саве и Дунава, заиста, чаробне лепоте. Ја бих га редовно запитао куда ће, јер сам знао да није у стању запамтити реч „Калемегдан“. Онда би он почео да замуцкује, но не успевши да састави ту реч, заменио би је са „Aussichtspunkt“ (Видиковац).
Дође дан лицитације. Пођосмо са наше три запечаћене понуде, које смо један од другога држали у тајности, у зграду дирекције водовода. Ту су у присуству једне нарочите комисије, нас понуђача и директно незаинтересованих љубопитљиваца, све понуде отпечаћене и гласно прочитане. Показало се да је понуда барона Питела најповољнија. За њом су се редале понуде Реле и Нефе, Питела и Браузеветера и неких незнатнијих предузећа, чија сам имена заборавио и, напослетку, у одстојању од двесто хиљада динара од суме барона Питела, понуде немачких предузећа. Било је јасно да је Аустрија однела победу над Немачком.
Негрели, као први тркач на тој утакмици, приреди у нашем хотелу свечани банкет на који позва своје аустријске супарнике и заступника једне београдске банке која нам је понудила своје услуге при извршењу посла.
При највећем весељу, када се точио шампањер, рече нам онај банкар да није баш сигурно да ће нам општина поверити тај посао, иако смо били најјефтинији. На наше изненађење исприча нам ово.
„Морате знати да се овде, на Балкану, велики послови не свршавају без бакшиша.“ Пропрати ту реч значајним трљањем палца и кажипрста и обрати се мени: „Јесте ли, докторе, водили о томе рачуна при калкулацији понуде?“
„Нисам, већ о цени цемента, шљунка и радне снаге.“
„Е, ту сте погрешили. Требали сте и ону позицију ставити у ваш рачун.“
„Онда не бисмо били најјефтинији.“
„Наравно!“ умеша се Негрели у наш разговор. „Нисмо навикнути да у наше понуде урачунавамо којекакве „ванредне“ издатке.“
„Размислите!“ рече му банкар. „Не ради се само о овој деоници посла, већ о целокупној канализацији вароши. Кад једном уседнете у тај посао, похватате везе, довезете овамо свој инвентар, упознате се са локалним приликама, пронађете најјефтиније изворе за ваш грађевински материјал, исплатиће вам се накнадно сви ти непредвиђени „ванредни“ издаци.“
Разговор се заврши на томе да ја останем у Београду да бих прогурао нашу понуду и кроз надлежну институцију, стручни одбор општине, а банка ће ми ставити на расположење суму за ванредне издатке. Када не хтедох да се примим те мисије говорећи да нисам за њу способан, банкар рече да ће ми дати сва потребна упутства.
Наш банкет који је почео шеријем и рибом са мајонезом, заврши се изјутра у једној прчварници ражњићима и ћевапчићима. Онда све моје бечке колеге отпутоваше у Беч, а ја остадох у Београду, мамуран, са једним непредвиђеним задатком.
Испавах свој мамурлук, размислих поново о оној ствари и одлучих да не предузимам ништа; није то мој посао, нити бих знао како да га извршим. Уосталом нисам могао веровати у оно што нам је банкар испричао. Тако дочеках прву седницу општинског одбора на којој се имало решити давање канализације у посао. Она је била јавна и зато отидох са једним својим познаником, Београђанином, у зграду Београдске општине и седох у клупе резервисане за публику.
Председник београдске градске општине, Коста Главинић, отвори седницу. После других текућих послова дође на ред питање канализације. Узе реч председник одбора и прочита овај образложен предлог: да се посао канализације повери берлинском предузећу као најстручнијем за такав посао; оно пружа најсигурнију гаранцију да ће посао извршити као што треба.
После неколико говорника чија имена ми је казивао мој пратилац, а који су говорили да тај предлог треба усвојити, устаде Велислав Вуловић, синовац некадањег књижевника и професора Велике школе, а сам инжењер, и поче да побија, предлог стручног одбора. Његова аргументација била је ова: детаљним плановима и условима тачно је одређено како да се изврши тај посао, а задатак је општинских надзорних инжењера да пазе да се тако и учини. Ту лежи стварна гаранција, а не у томе што ће се берлинском предузећу платити неколико стотина хиљада динара више но бечким предузећима која су такве послове до сада са успехом свршавала. И неки други говорници прискочише му у помоћ. Но тога дана није донесена никаква дефинитивна одлука, већ одложена за наредну седницу.
Тада ми одједном поста јасно шта имам да чиним: не да учествујем у корупцији, већ да се против ње борим. И то сам учинио са полетом и енергијом. Посетих оне говорнике који су се изјаснили против предлога стручног одбора. Дадох им све податке о радовима свога предузећа, списак канализационих радова које је извршио барон Пител у Бечу још од осамдесетих година прошлога века, а који списак ми је на телеграфски захтев послат из Беча куриром. Сви ти одборници дочекаше ме љубазно, но најсвојскије они који су припадали српској социјалистичкој странци са Драгишом Лапчевићем на челу, који је, некако баш у оно доба, изабран за народног посланика Скупштине. Било их је пет или шест. Увидеше оправданост свих мојих разлога и, мада им нисам стављао у изглед никакву материјалну захвалност, обећаше ми да ће гласати да се посао преда нашем предузећу.
Идућој седници општинског одбора нисам присуствовао да не би изгледало да стојим иза леђа оних који ће гласати за моје предузеће.
На тој седници, чији ток нисам пратио, би одлучено да се послови канализације повере двојици најјефтинијих понуђача: барону Пителу савски, а Рели и Нефе дунавски колектор. Задовољан тим решењем, јавих га брзојавно свом предузећу.
Пре но што пођох из Београда свратих у ону банку са којом смо се погодили о финансирању наших послова у Београду да јој дадем нека наређења.
„Честитам вам!“ рече ми банкар чим сам ушао, а онда ме одведе у засебну собу. Упита ме: „Колико пара вам је потребно за ваше гласове?“
„Ништа!“
Он ме зачуђено погледа, а када му рекох како сам посао свршио, рече ми као у шали: „Онда можемо ону суму од педесет хиљада поделити братски између себе.“
Пошто га уверих да нећу ништа примити, рече ми најпријатељскијим тоном: „Опростите, ви сте млад човек, а ја богат искуствима. Са таквим принципима нећете никада постати богаташ.“
Кад стигох у Беч, постави ми Негрели исто питање као и београдски банкар. Испричах му свој разговор са тим банкаром. Негрели ме погледа доброћудно. „И ја мислим, драги мој, да нећете постати милионар, но има и моралних капитала, а ви ћете постати богаташ у тој некомерцијалној валути. — И нећете се кајати.“