Да сте прошли пре неколико дана рано изјутра, крај кварта варошког, видели би у авлији везано једно магаре. То у ствари није никакав догађај на који би ви обратили пажњу. Свако од вас помисли: магаре као магаре, направило каква магарећа посла и сад ће у кварту извући магареће батине па квит!
Међутим, ствар сасвим друкче стоји и има читаву своју историју, коју је вредно чути. Зато сам ја почекао у кварту док је наишао писар, да видим какво ће ислеђење предузети против магарца.
Писар међутим кад наиђе сврши цео посао с ногу.
„Је л то оно магаре?“
„Јес господине!“ одговара жандарм.
„Опет побегло?“
„Јес господине!“
„И опет је тамо ухваћено?“
„Тамо!“
„Јавите газди нека дође да га води.“
„Разумем!“ одговара жандарм.
И сад по свему овоме ствар изгледа врло проста. Магаре побегло од куће — што изгледа да му није новина — и отишло „тамо“. А то „тамо“, биће да је каква лепа утрина зарасла зеленом и меком детелином.
Је л те да тако изгледа да се десила цела ствар? Међутим, ево како је у ствари:
Далеко негде у Палилули живи један фурунџија и има магаре. Они живе мирно, тихо и повучено од света. Управо то је један патријархалан живот, који никад није реметио мир и тишину те куће. Магаре је поштовало свога газду, као што је је и ред да једно магаре поштује газду. Извлачило је рецимо сваки дан по један пут батине али то се забога и у другим породицама дешава и та ситна околност (и ако су батине увек биле врло крупне) није никад пореметила леп живот у кући.
Магаре је ишло сваки дан за воду и то му је био сав посао. Оно није познавало овај свет. Све што је познавало била је авлија и штала његова и онај пут који од куће води до чешме са које је воду вукло.
Један пут се само десило да је магаре морало отићи и то „Три кључа“ да донесе из млина два џака брашна, и том приликом оно се дивило великим зградама крај којих је пролазило, фијакерима обмотаним гумама, трамвајима и коњима са неким капама на ушима.
И ма да је тај излазак оставио дубљи утисак у његовој магарећој души, ипак је он остао скромно магаре, послушно газди, и све његове жеље сводиле су се на једну једину: да добије што више хране и што мање батина.
Ето, тако је мирно и тихо, тако рећи патријархално протицао његов живот, ничим не узнемирен, ничим не помућен.
И као што у свима романима прелом у животу почиње са „али једнога дана“, тако ето и у роману овога магарета морам почети том фразом.
Али једнога дана дође к фурунџији један непознати човек под цилиндером. Он објасни да је чиновник Народног Позоришта и да је дошао да замоли за магаре.
„Шта ће ви моје магаре?“ изненади се газда.
„Има да игра у једном позоришном комаду, у ‘Бајацу’.“
„Не зна он то. Никад није играло!“ брани се газда.
„Ама не брини ти. Има само да изађе, да се појави.“
И овамо онамо, преломи тај господин газду те хајд најпосле, пристаде и он да учини извесну жртву народној просвети.
Од тога момента настаје у животу овог магарета читав прелом. Оно сад сазнаје за читав нов свет о коме дотле није ни сањало. Оно иде сад сваки дан на пробу и пролази Теразијама. Око њега се на проби окупљају неке женске и милују га нежним ручицама. Он види један нов чаробан свет.
А већ престава кад је дошла, онда је то била једна од хиљаду и једне ноћи.
Море светлости, музика која заноси, публика која аплаудира и пуко шарених, дивно и укусно обучених лепотица око њега.
„Ах, ах, ах! У њему се разбудило нешто, оно је познало што није познавало.“
А кад се све то свршило, кад се закључила серија престава „Бајацо“ њега су одвели у ону малу авлију, да опет вуче воду и батине.
И је ли чудо онда што се магаре на мах променило? Ни оно магаре ни дај Боже. Постало је сентиментално и једнако је уздисало. Иде са путуњама пуним воде, иде, иде па стане и замисли се. А из тога сна га пробуде обично батине.
Обесило је уши, очи му подмакле и почело да мршави.
Па бар да је на томе остало. Али магаре једнога дана — оно што никад дотле није учинило — побеже од куће. О тражио га је грешни фурунџија, тражио га на све стране и — где да га нађе? — пред Позориштем.
Разуме се после магарећих батина које је том приликом добило, примирило се мало, али га је срце стално вукло „тамо“. И кад је идући пут покушало опет да побегне, газда је већ знао где ће га наћи.
„Ама истераћу ја теби ту бубу из главе!“ дере се газда ударајући га немилостиво и вукући га у авлију, у ону малу авлију.
И све до пре неки дан било је мирно. Биле су позоришне ферије, па се ваљда смирило. Али пре неки дан, чим је почела сезона, оно опет кидну од куће па право пред Позориште.
„Pourquoi quittez vous la maison paternelle, rentrez chez vous!“ саветује га Милош позоришни патролџија, али магаре ко магаре, неће да макне све док није дошао жандар и одвео га у кварт.
Ето тако је ово магаре доспело у кварт и тако је писар унапред знао да је оно „тамо“ нађено.
Међер има и магараца који воле аплаузе.