Дакле, сад су и наши жандарми положили испите и то се сматра као да су свршили виши курс јер сваки од њих, пре но што је и постао жандарм, свршио је извесно нижи курс.
А замислите како је то лепо што ћемо од сад имати школске жандаре, јер најзад признаћете и сами да ту има неке разлике кад вам жандар сасвим простачки опсује оца или кад вам рецимо, опсује и оца и мајку, али сасвим правилно, граматички.
Па онда није само то. Жандари су се извесно сад у школи вежбали у боксовању и први пут кад буду мували грађане песницама, осетиће грађани извесну разлику између школских и нешколских жандарма. Тако н. пр. нешколски жандарм, груне те песницом ма где, где стигне, док школски ће од сад право у слезину, тако да ти очи сену а у души мораш признати да је тај добро положио испит.
Био сам баш прекјуче присутан кад су полагали испите и богами, милина их је било слушати.
Узме председавајући професор писаљку па се задуби у списак ђака, задуби па тек:
„Нека изађе бр. 734.“
А ђак број 734, тресне тек чизмама пред њим да се сви прозори на школи затресу.
„Реци ти мени… овај“ узеће реч професор, „реци ми, шта ћеш ти рећи грађанину, кад видиш да просипа помије на улицу?“
А ђак бр. 734, одсалутира па тек почне:
„Ја ћу рећи… рећи ћу… овоме… ја ћу рећи грађанину: ‘Стоко једна, зар не нађе на друго место!’“
„Да, могао би и тако, али ти си дужан истовремено грађанина да упутиш на вршење наредаба и да му кажеш шта да ради са помијама?“
„Па ова…“ чеше се бр. 734, „ја ћу да му кажем: ‘Да почистиш ово што си просуо по улици, зашто ћу да ти савијем шију па ћеш да посрчеш ове помије’.“
„Е добро!“ наставља професор, „ти рецимо опоменеш грађанина а он не поступи, како ћеш га други пут опоменути?“
„Ћу му кажем: ‘Слушај, бре, немо два пут да ти кажем’ и ћу да му покажем песницу.“
После овога одговора професори почеше међу собом да шапућу нешто и пошто констатоваше да су броју 734 дали доста тешко питање, решише да му поставе лакше питање:
„Реци ти мени, шта ћеш да радиш кад нађеш на улици да се двојица туку?“
„Ћу опалим шамар и једном и другом.“
„Добро, то је рецимо као онако успут. Али шта ћеш ти њима као власт да кажеш?“
„Па… ћу да им кажем: Оца вам вашег, овде сте нашли да се бијете.“
„Лепо, али реци ми: на који ћеш начин ти да сазнаш, ко је од њих двојице крив?“
„Нећу ни да сазнајем!“ одговара бр. 734. одлучно.
„Како нећеш ни да сазнајеш?“
„Па тако. Ћу да их отерам обојицу у кварт, па тамо нека се раскрсте ко је крив.“
Ето, такав је од прилике изгледао испит. И сад можемо бити мирни ми престонички грађани: стекли смо школске жандаре.
Сад међутим чујем да су и лопови решили да отворе једну своју школу, јер не желе ни они да заостану за жандарма. Не могу се они нешколовани носити са школским жандарима.