Била је и прошла — поменула се а не повратила се — али да вам кажем какав је утисак учинила на мене ова последња криза.
Кад сам чуо да је влада дала оставку, ја сам то врло равнодушно примио. Ни мало необичан догађај и чак, ако хоћете, ја сам се у име већине српскога народа, чисто ужелео ди се мало промени влада. Пола године једна и иста влада, па чисто се устајала, тако да је наша унутарња политика била изгубила сваку драж.
Кад сам затим чуо, да се министри не могу никако међу собом да споразуму за састав нове владе, и то ме није изненадило. Чак сам у души помислио: „Па у овим критичним моментима и потребно је да се сви од реда покажемо прави Срби какви су увек, у овако судбоносним тренутцима били наши ближи и даљи претци!“
Кажем вам у опште, цела ме стар није толико изненадила али су ме изненадили дубљи узроци ове кризе, које можда многи и није уочио али сам ја, пратећи сваку појаву, морао да је уочим.
Пре свега ово није била политичка, ово је била новчана криза и то новчана криза самих министара.
„Па кад је била новчана криза, што онда нису дали оставке само Љуба Јовановић и Јаша Продановић?“ рећи ћете ви.
И ви би имали донекле право, али изгледа, према свему што сам ја опазио, да је то била новчана криза целога кабинета. Другим речима, прошли кабинет је личио на једну меницу којој је пре неки дан био рок и за коју чланови кабинета нити су стремили отплату, нити интерес да би је могли пролонгирати.
Је друкче не могу да тумачим зашто су се чланови прошлог кабинета и остали партијски шефови узмували по разним банкама. Да сте их само видели, Господе Боже мој, да сте из видили како су обијали прагове разних банака, нема би чисто сузе наишле. А како сам ја у тој кожи толико пути био, пакосно сам их пратио но задовољно шапутао у себи: „Окреће се коло среће, на сваког ће доћи ред!“
Тек видиш згрувају се сви у Извозну Банку и оду горе код директора. А ја унапред знам да им меница неће бити примљена, па их чекам само како ће покисла лица да изађу.
А тако се и догађа како се предосећало. Излази из Извозне Банке напред Јова Жујевић, па Јаша, па Стојан Протић, па сви редом. Иду, иду тако и шапућу успут. Мора бити договарају се у коју ли ће сад банку. Па тек их видиш, сруче се сви у „Врачарску Задругу“.
Ја их пакосно и задовољно очекујем на врху стазе Калимегданске, знајући поуздано да ни овде неће боље проћи.
Чекам их, чекам по читав сат и два и мислим се у себи: Мора бити ломе Воју Вељковића, а он човек не да ни марјаша на слабе потписе.
И потрефио сам. Јер ево их излазе покисла лица, па хајд у „Привредну Банку“.
А Воја Маринковић им одговара:
„Не могу ни марјаша дати без цензуре. Сачекајте цензуру.“
А они се грешници дижу па хајд у „Извозну Банку“, па кад се и ту не сврши посао, почињу опет испочетка. Поседају на трамвај па хајд опет у „Извозну Банку“.
„Не есконтујемо, разумете ли не есконтујемо“, убеђује их Драшковић. „Идите код Воје Вељковића.“
И тако то редом иде а менице лежи на протесту и трошкови јој расту.
*
Зар није тако? Зар нисте и ви приметили да се ова криза решавала по банкама. Ту се састајали, ту налазили, ту и конферисали.
Према томе, ја са свим оправдано сматрам да је то била новчана криза.