Хирургија је на један мах коракнула за сто корака унапред. Научни свет стоји запањен пред једним новим и успелим покушајем а човечанство благодарно помишља на будуће дане.
Доктор Доајен у Паризу бавио се поодавно мишљу да болесне делове тела човековог простом операцијом одсече и да их замени истим деловима животиње. Сад је он већ прешао и на дело: ту скоро отсекао је једноме болеснику за читав метар болесно црево па је узео лепо метар, извадио из овна црево, измерио тачно метар и још нешто попустио на шав, па сашио лепо ономе човеку на место одсеченог парчета, и онај ти се после месец дана жив и здрав придигао.
Па није само то, него се сад спрема једноме болеснику да одсече болесне бубреге и да их замени псећим бубрезима. Кад и то већ успе, онда ће могућност замењивања болесних делова објавити као сасвим свршену ствар и онда ће тај посао преузети и сви остали хирурзи лекари по целоме свету.
Разуме се да ће то допрети и до нас и кроз годину или две дана за нас неће бити ништа чудновато кад сретнемо на пример попа са воловским стомаком, практиканта са пилећим цревима, господина начелника са магарећим ушима, господина министра са псећим срцем и какву госпођицу са мачијим очима.
Све то може да буде и неће проћи много времена па ће све то и бити. Ја само нешто не знам и све се бојим да моја сумња неће бити баш тако неоправдана. Све бих рекао да ће то донекле морати утицати и на карактер самога човека. Јер, молим вас, најзад кад поп замени свој стомак воловским, то може сасвим и не утицати на њега, може он комотно остати онакав какав је био и пре — сем наопако ако би почео преживати — али кад г. начелник метне магареће уши, дозволите да то може да буде фатално чак и по наше политичке прилике.
Јер најзад, окружни начелник и са оваквим ушима какве му је срезао Господ Бог, слуша дошаптавања и денунцирања са разних страна и замислите тек, како ће му сва та дошаптавања морати изгледати преувеличана, кад их буде слушао на магареће уши.
И онда практикант са пилећим цревима то још може да буде добра квалификација, чак може бити да ће бити врло велика тражња таквих практиканата с обзиром на оно мало мрвица хлеба са колико њих држава храни, па ако хоћете и госпођица са мачијим очима може да остане врло неприметна јер и многе данашње госпођице имају дражесне мачије очи, сем ако не би почела да мауче а после удаје и да гребе. Али замислите мужа са овновим цревима и жену, рецимо, са кокошијим срцем. Но то би био леп пар људи! Шетају они, рецимо по Калимегдану и тек видите, госпођа се за сваким петлом окреће и почне ширити реп, а муж тек, чим види зелену травицу приђе и почне да пасе.
Буди те Бог с нама!
У осталом, кад се метне рука на срце, ни то баш не би тако много падало у очи. Зар ми немамо и данас госпођа које се окрећу за сваким петлом и мужева, који радо пасу траву и које жене чак изводе на отаву.