Ви можда и не знате ко су у нашем друштву иностранкиње. Прва ће вам мисао бити да су та оне силне странкиње у Београду што предају језике и од којих више ми старији научимо но наша деца; или можда мислите на странкиње које су удате за наше грађане и које после уче језик од своје деце. Боже сачувај, ни једне ни друге нису „иностранкиње“, већ је то један са свим нов ред женскиња код нас.
Ви знате да је последњих десетина година отишла маса професора и маса официра у иностранство. Отишли су тамо, поседели су и вратили су се. Било их је дабоме који су ишли сами али их је било који су, хтели не хтели, морали вући и своју другу половину.
„То немој ни да сањаш да идеш сам!“ почела је прво ташта. „Гледај ти молимте њега. Годину дана да се смуца по свету сам а дете моје у најбољим годинама да остане читаву годину дана без мужа!“
„Па оно, кад се узме са те стране“, мрмља и таст кроз бркове, „одиста није згодно“.
„Али забога, немам средстава; држава ми је врло мало одредила“, брани се грешни зет.
„Па баш зато што ти је мало одредила, треба да поведеш жену“, објашњава му ташта. „Теби много више треба ако сам пођеш, без контроле.“
„Па јесте!“ додаде таст.
„И после, шта би ти радио да ми нисмо живи. Него овако ко велиш: умешено па обешено. Нашао си мене добру ташту — јаој не била ти која друга — па ајд жену тек обесиш овде о клин а ти у свет. Е не бива то брајко!“
И тако, хтео не хтео, он се грешник пакује у двоје. И за време док се они пакују, ташта зађе по кућама и прави визите. Може почети разговор ма о чему, она ће га навити на оно ради чега је дошла.
„Јесте ли већ кували слатко од трешања?“ пита, рецимо, домаћица.
„Та идите, молим вас, није ми ни до чега. Знате моја Сојка иде у Француску, па ме тако спопала нека жалост.“
„А дакле и она иде са г. Лазом?“
„Па шта ће. Кажем зету: остави је Лазо код нас, где ће дете у туђ свет. Е, али он знате запео: па где бих ја без жене, па зар ја годину дана да не видим моју Сојку.“
„Па то јесте!“ додаје учтиво домаћица.
„А да видите и она сама хоће. Ја јој кажем: Сојка, душо, зар годину дана да не видиш мајку, а она каже: Боже, мајка, па треба и ја да видим света. Толико сам читала о томе свету, па треба да га видим. А знате, додаје ташта са своје стране — што кажу то јој треба и за њено васпитање.“
„Па јесте!“ одговара домаћица.
И тако редом залази ташта од куће до куће све док не испрати Сојку и Лазу.
Чим воз пређе у Земун, Сојка већ постаје „иностранкиња“. Она са сваке станице успут шаље анзихтскарте својим пријатељицама које су са службом у Ваљеву, Чачку и Ћуприји.
Са новосадске станице она пише: „На путу за Француску, да ти се јавим одавде, из туђине.“
Са пештанске станице она пише: „Да ти се јавим одавде, из белога света, из ове даљине, одакле путујем још даље, чак у Француску.“
За то време, док Сојка путује, ташта за ручком и вечером плаче. Једе на пример супу од резанаца, па се тек заплаче:
„Сојка је волела резанце. Ко зна да ли тамо у беломе свету има резанаца.“
„А и он!“ додаје таст.
„Море, за њега је лако, он је кадар и оскоруше да ждере.“
А чим из Француске стигне прва Сојкина карта, ташта опет зађе да прави визите по кућама.
Е сад већ „иностранкиња“ пише опширније карте својим пријатељицама у Чачак, Ваљево и Ћуприју.
„Осећам се овде као код своје куће“, вели она у тим картама, „здраво су ме лепо примили. Кад пролазим улицом сви ме гледају и чисто се чуде! каква ли је ово женска? Знаш, падам им у очи као странкиња. Колико увиђам, француски ћу врло брзо савладати. Не знам до душе ни једну реч, али се по свему види да је врло лак језик. Овде је прави рај, и штета је, бога ми, провести младост у каквом Чачку!“
Већ друга и трећа писма су и много опширнија и много пакоснија.
Него, ја сам сео да вам пишем о „иностранкињама“, мислио сам да пишемо о томе, какве оне изгледају кад се врате овамо а не како се крећу на пут и шта пишу отуд.
Прекинућу овде, али ћу идући пут наставити.