Прекјуче је министар војни држао смотру над војском београдског гарнизона на Топчидерском брду. Зашао лепо човек од војника до војника и од официра до официра, па му претресао и торбу и ранац и футролу и све редом.
А тако и треба и не само што то тако треба у војсци већ и у свима струкама.
Како би то, Боже мој, било лепо и идеално, кад би рецимо министар финансија изненадно наредио да сви порезници и цариници изађу на Топчидерско брдо на смотру. Па се упараде они лепо а министар тек иде, иде између редова, загледа свакоме у очи, па тек стане пред порезником:
„Преврни џепове!
„Ама…“ почне овај да муца.
„Преврни џепове кад ти кажем!“
И онај красник преврте тек џепове а из њих испадну неке привремене признанице, уложне књижице и непопуњене менице.
Министар рецимо забележи то, па пође даље и стане пред ђумругџијом.
„Преврни џепове!“ грмне министар.
А ономе почну из џепа испадати цвикери, дечије играчке, лепезе, чарапе и све друге ситнице, које се дају при прегледу одвојити и трпати у џеп.
И док министар финансија врши смотру на Топчидерском брду, министар спољних послова рецимо врши је на Бањици, јер његовом је персоналу лакше истрчати донде, пошто се чиновници министарства спољних послова сматрају у опште као лаки људи.
„Преврни џепове!“ грмне рецимо Милован својим мушким гласом.
А онима се почну трести колена, као што је то ред у дипломацији таквим приликама, и почну им из џепова испадати мала стаклад и парфими, свилене мараме, лажни зуби, пролонгиране менице и помаде за бркове.
И Милован рецимо попише свакога од њих и задовољно додаје:
„Мило ми је што сте тако спремни да у сваком моменту послужите својој Отаџбини!“
А већ кад би нешто пало на памет и министру просвете и црквених послова да изврши смотру, те би сазвао например попове код манастира Раковице, онда би то изгледало да Бог сачува.
„Преврни џепове!“ викнуо би рецимо, министар.
„Не може!“ одговара какав безазлени поп.
„Преврни кад ти кажем!“
„Ама не може!“ правда се поп.
„Зашто!“
„Па дубоки су, хватају чак до земље.“
И онда министру ништа не остаје него да одреди анкету која ће лично сићи у поповски џеп. Позове два момка из министарства па они ухвате рецимо г. Рошу, референта за црквене послове и стрпају га у џеп. Па онда шчепају г. Миливоја началника и стрпају га. Па се онда нагне министар и пита:
„Има ли још места унутра?“
А г. Миливоје одговара из дубине:
„Има. Може стати цео персонал министарства просвете.“
Ето таква би од прилике изгледала смотра, када би је и остали министри држали.