Оригинална је у свему наша овогодишња бањска сезона. Осим осталих многобројних посетилаца са стране, ове су нам године посетили Куршумлијску бању Арнаути а Ковиљачу Аустријанци.
И то није да кажете да су је онако посетили, да се окупају и, рецимо, лече од ревматизма у глави од чега Аустријанци одиста и пате. Него су више правили као један излет. Истина, судећи према депеши начелника округа подринског, то је више улет него излет, али су они ипак дочекани као излетници.
Арнаути су са свим изненада дошли те нисмо могли ни да их дочекамо кад што треба. Тек што смо измењали међусобне поздраве а они се вратили, оставивши свега двојицу тројицу својих на лечење, који су се свега један пут — пре но што су сахрањени — окупали, па затим нису хтели више.
Аустријанци међутим, као људи који су навикнути на прављење излета, већ су практичнији. Они су на пример целу ствар лепо удесили. Најпре су послали [Недостаје реч] Сарачево једну експедицију, да се распитају како смо, шта радимо и да нам пријави долазак гостију.
Тога ради је одмах изабран одбор за дочек, коме је стављен за председника окружни начелник а за потпредседника Моша кафеџија из Ковиљаче.
Одбор за дочек одмах се дао на посао. Прво и прво одмах је поручио да се умеси доста кифла. По програму који је одбор саставио, сваки Аустријанац чим пређе на српско земљиште има да добије кифлу и белу кафу.
Што та тачка програмска није у свему изведена, није кривица са наше стране. О томе случају начелник окружни овако телеграфише своме министру: „Све је било припремљено. Кифле умешане, бела кафа скувана, али су Аустријанци приликом свога преласка били нестрпљиви па појели кифле и несачекав белу кафу хвала Богу, приликом свога одласка обећали су опет доћи кроз дан или два, те ће се том приликом све исправити.
Министар је веле благодарио начелнику на ревности и одмах је телеграфисао [Миловановићу] у Маријенбад: „Драги колега. Неморате прекидати ваше бављење у бањи; плашите се ви само за ваше драгоцено здравље а за овамо не брините. Ми смо кадри и без вас врло љубазно да дочекамо аустријске излетнике.“
Према приватним извештајима који нам стижу из бање Ковиљаче, Аустријанци су веома задовољни нашом предусретљивошћу и обећали су да ће још неколико излета учинити. Један капетан чак је рекао:
„Боже мој колико вреди међусобно познавање. Мал се зимус не потукосмо са вама, а сад тек видимо како сте ви Срби добри и предусретљиви људи!“
Нас само може да зарадује овако ласкаво мишљење једнога аустријскога капетана а веле да је наша влада, кад је чули то лепо мишљење, наредила и свима осталим пограничним начелницима да образују одборе за дочеке и нареде да увек булу у приправности кифле, ако би евентуално још на којој тачци наше границе Аустријанци приредили излет.
Међутим, према речима тога истога капетана, Аустријанци, окуражени овако лепим пријемом са наше стране, решени су да чине и веће посете. Тако на пример спрема се један батаљон аустријске војске да дође у Београд и присуствује концерту који ће на Калимегдану приредити „Коло Српских Сестара“ а један ескадрон коњице такође у Београд, да присуствује једној од првих позоришних престава, чим отпочне сезона. Е богами, баш човеку чисто мило и сузе да му наиђу на очи од радости, што нам тако лепо иде.