Е па изволте ви сад молим вас, на 38. степена топлоте писати што год из београдског живота. Немогуће је јести, немогуће спавати, свог ме гола вода облије док потпишем само какав позив из општине, а камоли још да заседнем и да пишем београдски живот. Па онда што је најглавније, београдског живота и нема. Молим вас, метите руку на срце па реците: постоји ли београдски живот?
Жене отишле у бање, људи се завукли у ладовине; школе затворене, позориште затворено; лекари, адвокати, новинари, професори, министри, све на осуству, све се разбегло. И онда разуме се да нема београдског живота.
Али нису то само моје невоље; још горе него ја пролазе новинарски репортери. Јер ја најзад могу да вам испричам и по где што старо; нешто што се десило, рецимо, пре недељу и две дана, али грешни репортери, који јуре по овом сунцу од јутра до мрака да чују какву новост па се враћају празних шака.
Баш прекјуче разболео се наш репортер, па уредник замоли мене да га заступим.
„Зађите, вели по министарствима редом па се распитајте.“
Запнем ја редом у свих осам министарстава и вратим се у редакцију пун вести. Седнем па их напишем од прилике овако:
„Као што из Министарства Иностраних Дела сазнајемо, г. министар је још на осуству“.
И пошто су свих осам министра на осуству, то ја напишем осам таквих вести и поносито их предам уреднику.
„Којешта, вели он.“
„Како којешта?“ као осетим се ја увређен.
„Па прво и прво, то је свега једна вест која би се дала написати свега са две речи: „Влада је на осуству“ а друго то није ништа ново. Идите у општину, па видите има ли тамо чега новог?“
„И тамо су сви на осуству.“
„Суд.“
„Судови не раде.“
„Па лепо, сазнајте какву приватну новост.“
„И приватни не раде.“
„Како?“
„Па тако. Нити је коме до женидбе на овој врућини, нити се ко свађа, нити се бије и убија, у опште цео свет се повукао у ладовину и тако се ништа не догађа.“
„Онда ништа друго не остаје, него ви сами, Бен-Акиба, да изазовете какав догађај.“
„Али, какав догађај?“
„Па тако на пример, удесите, рецимо, да вас нека госпођа прими к себи.“
„То је лако.“
„И рецимо да вас затече муж и да вас истуче.“
„Ама кој да удеси то, је л ја?“
„Па јесте.“
„Та идите молим вас, где би ја сам себи удесио батине.“
„Ама, разумите, потребан је ма какав догађај.“
„Па оно јест, и ја бих ону прву половину догађаја радо поднео, али кад би се удесило да ову другу половину поднесе неко други.“
„Ко други?“
„Па тако. Кад бих ја на пример имао састанак са каквом госпођом, и нека ме, рецимо, муж затече, али у првој љутини место мене, да истуче сам себе. Тако би у осталом правилно и било, јер свакога је мужа дужност, кад се увери о неверству женином, да најпре истуче сам себе.“
„Па лепо“, вели уредник, „ја немам ништа против да и тако буде. Само удесите“.
Решен да на тај начин направим догађај, ја већ три дана меркам прилику. Решио сам се најзад, да дам у листове овакав оглас:
„Тражи се једна госпођа која би за љубав једног малог догађаја о коме би се могло писати, пристала на један пријатан рандеву и један муж који би том приликом сам себе истукао“.
Ето, то ако помогне, те ако се може наћи о чему би се у овој мртвој, псећој сезони, могло писати.